Стражилово

403

Младен се смеје стринину гневу и исмева је. А кад стрина поче још љуће, он ју нагрди, гадно нагрди, па оде. Дође ствар и до чике, па и до деде. Деди жао синовца, па кара снаху: „Ти си", вели њој, „паметнија, па треба да пазиш, да не дође до тога." А свога „Мачка" узе за руку, па га одведе у своју собу. То је врло увредило сина му .Николу, а Никола и иначе љут човек. Ето, тако се заноче распра у кући ча-Крстиних Тако се излеже црв, који је точио мир те виђене и чувене задруге. Јетрве, које су и тако кипиле једна на другу, крвно се посвађаше. Мила узе пребацивати Ленци, што вуче из куће својима. Ленци опет запиње за око, што се на Младена толико троши од њене муке (јер је она доста донела мираза своме мужу) и што га мазе толико. Дође дотле, да један син мора из куће. С том намером ево их једно јутро пред оца озбиљни и узбуђени. Дуго их је старац гледао дубоко потресен. Мислио је о миру и слози, што су у овој кући негда тако лепо владали. Суза му се скотрља низ борно лице. Сад виде старац, да је слога у љој из темеља иољуљана и да од таке заједнице добра бити не ће. Али којег сина да остави у кући? Мила му обојица, а није крив ни један. „Не", рече старац и од једном му се наоблачи чело, а гнев му севну из очију. „Кад двоје морају из куће, нек то буду обе снахе. Нек оне иду. Оне су криве." Њему јасно изађе пред очи, да су баш снахе тој неслози квасац подмесиле. „Гле вере ниједне, да ми оне децу разбрате!... Да, да, нек оне иду из куће, јер на мом огњишту мора бити мира." Старац и сам увиђа, да то не може бити, ал хоће снахе да занлаши мало, те да их тако умири Међу тим не види кукавац, како је мржња јагса корена ухватила и у срцима његових синова. То се питање не реши том приликом. А браћа и јетрве се умирише, али тај мир више наликоваше каквој жалости него нравом миру. Све то ћути и невољно иде на радњу. Ни петао канда не кукуриче весело као пре, и марва је невесела, и пси се никоме не умиљавају. Увиде чича Сава, да тако даље не иде, па пусти Николу из куће и даде му другу своју кућу, а Леонтију задржи уза се. Тако се мир поврати у кућу, ал љубав међу браћом никад више. — У седамнаестој години био је Младен момак, да

му у селу није било пара. Није било девојке, која није узданула за њим. Само свима упада у очи, да је са његовог лица нестало оног зрака свагдашње веселости и добре воље. Чешће је расејан, ћутљив, па чак и осорљив. Такав у колу, такав код куће, такав на радњи. Мати му све ређе може својим миловањем и нежењем осмејак да измами на уста. Но она га опет за -то назива својом срећом, па га и онда воли, кад би јој и преку рекао. Дође време, да жене Младена. „Коју хоћеш, рано моја, заишти је, свака ће поћи за тебе," вели му мати. А Младен не би ни једну. Одсмева се само. У то умре чича Сава, а наскоро и његова баба. Младенова се женидба одгоди, док се не прежале два драга покојника. После тога озкене Младена Даницом, јединицом Совре Живанова, добра газде из К. Она је донела своме мужу полутину земље, а но смрти својих родитеља биће наследница целога газда-Соврина добра. Младен није имао воље, да узме Даницу, но како је и спрам свих осталих девојака био равнодушан, није се много одупирао жељи својих родитеља. Сватови су били велики и богати. Кад се пријатељи наћефлејисали и сити наразговарали. стадоше се хвалити честитошћу и љубами своје деце. „Мој син, ох, мој Младен! Нико нема таког сина, кажем ти, пријатељу, у свету га нема..." „Па што и ти на њега не препишеш полутину земље?" примети у шали један кртан из К., пецкајући доброг домаћина. „Шта, на Младена? Ево, слушајте, сватови, што ћу рећи: Превешћу на мога Младена цело моје добро, да видите, што је син." „А, а, то је лепо од газда-Леонтије, лепо, лепо," одобравали су сватови. 0 што је Леонтије напит обећао, то је трезан учинио. И ако се Младен противио, он ипак преведе на њега цело своје имање. Младен је живио са својом младом свакојако, но понајвише је сурово поступао с њом. Она се трудила из све снаге, да му угове и придобије га послушноћу, али то није могла постићи. Он је био, као и дотле, понајвише замишљен и ћутљив. Ништа га није веселило ни занимало. После годину дана роди Даница кћер. Младен се није здраво радовао новорођенчету, што је дете било женско. И друго и треће дете било је женско, а то је јако мучило Младена. Све, што је од жене своје же-