Стражилово

404

СТРАЖИЛОВО

БР. 26.

лио, било је, да му роди сина, који ће му име и све насдедити. Па и та једина жеља није му се испунила. Даница је осетила, са чега јој је муж тако осоран, и често је крадом горке сузе лила и топло се молила Богу, да јој сина поклони. Поједини тренуци из те прошлости врзли се Младену по памети, кад је намирио марву и наслонивши се на стајска врата гледао лепо јесенско јутро. 0 томе је мислио дуго, па се онда једва иакануо, да везује огризину. У то се отворише врата на дворпшту, а унутра безобразно уђе Циганка врачара. Женска чељад од.мах се окупила око ње, да им врача. А оиа им лаже и намешта, како од прилике која жели.

„Хоћеш ли и теби, млади газда, да бацам карте?" Младен је и не погледа. „Дед, да чујемо," рекоше баба Мила и Даница. „Е, млади газда, карте кажу, да те воле многе младе жене, чувај се, да не наиђеш на чини." И Циганка се тупо насмеја. „Прегризла језик, вештице матора!" вели као у шали баба Мила, а Даница прсну у смех. Младен се чини, да и не чује, шта Циганка трабуња. Али је сваку реч добро чуо и био је радознао, хоће ли врачара још што рећи. Но она доби хлеба и мало брашна, па оде млатајући рукама за СВОЈИМ ПОСЛОМ. (Наставиће се.)

ГОСВДИНУ Љ. Е Н.

'х, како бих сретан био, Кад Србији добро није; Како бих се веселио, Кад се туга свуда вије ? Може л' Србин вес'о бити, Кад слобода у гроб иде; Може л' Србин јаде крити, Кад се страшни знаци виде? Пе, ту радост места нема, Ту се само очај пати, Ту се само туга спрема, Ту се свака срећа крати. Јест, у наше тешке дане Од сваког се свесног тражи, Да му срце гневом плане. А да опште јаде блажи. Ал у кругу, у ком живим, Не мари се за те јаде, Те огорчен судбу кривим, Што ми такво друштво даде. На висини жеља својих Без друштва сам права ост'о; У самоћи дана мојих Очајник сам прави пост'о. Књиге су ми миље цигло, Од њих себи друштво стварам, Против збиље све се дигло, Немам с ким да разговарам. Корите ме, што сам сетан Због прекида у љубави, И што нисам вес'о, сретан, Кад ногледам свет убави;

Благослови лозтпб ! Пушкинг (Кт. Жуковскому.) Па велите, да се борим, Да у борби јаде блажим, А неверство да прегорим И да нове сласти тражим. Нове сласти, нову љубав, Којом би се тешит' знао? Али где је тај цвет убав, У коме бих уживао? Где је љубав, што заноси, Где је љубав, што те диже, Што те собом у рај носи, Што те крепи и уздиже? Где је љубав, што помаже Подносити сумор дана, Где је љубав, што налаже, Да си лица насмејана? Где је љубав, што од јада Створи часом дивно цвеће, Бујно врело миља, нада, Створи извор сваке среће? Не, тог више сада иема, И ја горке сузе левам, На срце се туга спрема, И ја Вашу песму певам: „Ах, до сада живео сам На тој земљи међу људма; Ал искусан нисам био Њиним страстма, њиним ћудма. Живео сам у љубави И под њеном владом само, Нисам пит'о, шта је даље Изван њеног круга тамо ... Мислио сам ја до сада, Да на свету сви су људи