Стражилово

Б Р. 26.

СТРАЖИЛОВО

405

Мога срца, моје жеље, Мога чувства, моје ћуди. Али доцкан видео сам, Да се сав свет друкче креће, II да нема међу људма Идеалне оне среће . . . Збогом, моји идеали, 0 којим' сам некад сањ'о, Збогом, моји сви идоли, Којим' сам се до сад клањ'о! Збогом, лепе све висине, Куд лећаше душа моја; Збогом — овде нигде нема Жуђенога мог покоја!" Ето, то је све утеха, Што ми Ваша благост даје, Моје срце и без греха Туговати не престаје. Још би била једна нада, Један извор од милина, Јад би мог'о да се свлада Којом чашом добра вина. Ал, бадава, нигде нема Кораћева вина чиста, Што те жива у рај спрема, А у чаши све се блиста. Нигде нема оне дике, Што те теши, кад те поји, Нигде оне руменике, Што се од н>е тешко двоји. Ох, лепи су они дани, У Ваљеву што сам пров'о, Сви су били насмејани, Уживање увек ново: Или излаз на пећину, Што је створи бог у стењу; Ил гледање на висину, Ио којој се козе пењу; Ил шетање крај Облице, Гдено одјек све исмева; Ил лешкање крај шумице, Гдено славуј увек пева; Ил кунање иза бране У градачкој бистрој води. Ох, памтићу оне дане И у сну ми сваки годи! А овде сам к'о у чами. Нити има славуј-тића, Ии брегова, па ни самих Помислите! — ћевапчића.

Бадава је сва утеха, Што ми Ваша мудрост даје, Моје срце и без греха Туговати не престаје. Другога ми спаса нема, Него да се предам богу, Па што судба црна спрема, То избећи већ не могу. ЈЈатићу се оног смера, Који Ваша машта створи, И који ме сред чемера Доста пута разговори. Обућићу црну ризу, Као што је туга моја, Па ћу с Вама — ал не близу, Већ где нема много зноја. Увићу се у мантију, И дугове све понети, Па отићи у Русију, И потећи дивној мети: Заћи смерно по кућама, Па искати бога ради, И причати Рускињама, Да се хоће храм да гради. Па кад буде пара доста У Србију лако стићи, И за време часног поста, Појефтино крчму дићи, Па држати добра вина, Што и старцу даје жара, Што је извор од милина, Што и сетна разговара. Ко год прође, нека сврати, Па нек вољно вино пије; Ако који што и плати, И то ће се да попије. Ето, то је цигла нада, ЈНто ми шалом блажи ваје, Што ме теши у сред јада, И њу песма сад издаје. Иначе ми спаса нема, Овако се мрети мора, Јоште ми се и не дрема, А већ стиже рујна зора. А ја седим сам крај књига, Читам скаске од Пушкина, Пун сам туге, пун сам брига, А нит имам сна ни вина. Вл. М. Лов.