Стражилово

400

Ег. 26.

АГИТАТОР.

VIII. _орен је лепо провео вече. Болетовида га позвала на чај, и пошто се пл. Руда опро^ стио и отитнао, мора он сам да забавља женске. Заборавили на политику и разговор се врзе о породичним приликама, о животу у вароши и у њихову крају, те неприметно прешао на књижевност, на градско позориште, на ђачке године, о којимаје причао Корен, и на време, које је провела Милица у васпиталишту, а о којем она радо прича. Ко још није био у таквим забавама? Волетовици се све више Корен свиђа. А нека нриродна озбиљност, која не напушта Корена и у највеселијим тренуцима, испомагала га да задовољи строгим захтевима, што их она ставља сваком у друштву. Вечерас му још испуњава душу успомена на ону прилику на језеру и слатка мисао, да Милица ипак није, како говоре по варопш злобни језици, Рудина невеста. Гле јако! И не мари за њега! Како је Корен радостан, што она, и по Рудину одласку, не спомиње ни беле о оном, што се мало пре међу њима десило! Веже је тајна, прва тајна. Корен осећа, да девојче не ће никоме ништа рећи о томе, па и он не хтеде ни по коју цену, да изилази с отим на среду. „Па за што ћути?" пита се више пута и ако му је одговор на то добро познат. Још и сад осећа, како му је мило и топло стиснула руку, како му је весело благодарила на услузи, и како јој је ударила том приликом крв у лице. „За то, што си ти био присутан!" говори себи, „за то ћути! Да, да! Она не ће да мати и носумња а камо ли да сазна, да смо такмаци! Корене, не буди луд!" А кад се по том и опет на њега љупко насмеши и наточи му чашу вина, обузе га ноново прва слатка мисао. Пре но што ће поћи, нађе се мало на само с Милицом. Госнођа Болетовица беше некуда изашла. „Хвала вам, господине Корене, што не споменусте матери!" рече она но тише; а заруменила се и оборила очи. „0 оном, што се десило? Не, не, госпођице, то не сиада на мене! Ви сами најбоље знате, треба ли то спомињати или не", одврати он нагло, а не примећује опорине, која је била у тим речима. Девојка је то осетила и погледа га, као да хоће да се увери, мисли ли он збиља тако. Но израз његова лица је тако искрен и љубак, а поглед му показује сасвим иротивно од оног, шта је она у тај нар слутила.

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК „0, не, не! Ја не ћу рећи! А и ви не ћете! Било би несмотрено!" нрихвати она пола у збиљи, а пола у шали. Корена обузе сад нека друга мисао и поништи му сву радост. „Шта, ако је какав други узрок томе ћутању ? Може бити да није Руда употребио згодну прилику, а други пут — можда ће бити друкчије?" Науми. да тера мак на конац. „Госпођице, дозволите, да вас нешто запитам! По данашњем догађају, у којем сам и ја био случајно учесник, имам свакако нешто права на то, јер иначе би било чудно!" „Шта желите? Питајте!" рече она и наслони се на сто. „По вароши се сномиње ваше име у свези са Рудиним! Могу ли вам можда честитати?" Промени се девојче у лицу и нешто као љутина севну јој у црним очима. „То ми је ново!" одговори Милица кратко и озбиљно. „Да, тако се говори; Но, нека вам не буде на жао, — људи брзо нагађају, и . . ." „И ви сте поверовали?" запита она нагло. У Корену се пробуди онај стари дух презирања и скоро те не рече: „Шта је вама стало до тог, све да сам и поверовао ?" Али њен ноглед учинио му се поверљив, као да моли, па невин; на му се не да да је доведе у забуну. „Не, не, госпођице Милице! Нисам поверовао, па за то вас и иитам. Невероватно ми се чинило, јер мислим, да њега добро познајем, а и вас у неколико." „Хвала вам!" рече она и нружи му преко стола малу руку. У том се вратила госпођа Болетовица и Корен се опрости. Милицу обузе поново пређашња веселост те отпрати конципијеиту до врата Пружи му и опет руку, па је држи у његовој, док је он шапћући пита: „Дакле, оно остаје — наша тајна ?" „Да!" потврди она тихо ... „Пријатан човек!" примети госпођа Болетовица, кад је он отишао. Милица се учинила, као да и није чула материних речи, те узе сиремати код- прозора свој столић. Месечина као дан. Тамо доле се види човечија прилика, како хита путем у долину и стаде на савијутку.