Стражилово

Б Р. 27.

СТРАЖИЛОВО

431

ћдмскогд 1765-го јшлд 22 дне. нреди лнцемк госиодннд ердтд н сослужитедл м егм 1^р СшрТдонд ИоноКНУД. ИД (н )\Д УДКОВДУКОГД. Кгоже канн недостоннн Јерсн Стефднк 1одннокиУћ, ндрохк УДКОКДУКН. IV. Кад сам био 1885. у Будиму, видио сам у здању српске школе, у дворани, где се држе оиштииске седнице, на зиду у оквиру слику пређашње српске православне цркве будимске, а под њом овај натпис: „Ко Ш.1Л скатил жнкондудднјд трошјн 01 |д н синд п скдтдгм духд, соуддсл н/носд сен скдтмн хрдмс скдтдко кеднкомкуеннкд ДТмнтррЈл, нже нрежде кнкнин соуддтс кк дг.то 1607-мо, нрн Демполдк џесдрг. рТмскомћ, н прн (ХрсенТн Уерноекнут., ндтрТдрст. зјдконд гре; ескдгш. Ншп гке лдкн нд ноко со/дд се сен склтин хрдмћ, прн держдкт, ед крддикскдгш кеднуесткд УдрТн Оере^Тн н нрн ндшемк ндтрТдрст, (ХрсенЈн уеткертом, прн епнскопт: епдрхТддномћ ИдспдТн ДнмнтрТ6 и и V 1; н нрн 01|н нротопопт, II е с т о р к н к к о к н у 1;, Сћ нроунмн СКМј1СШ11Н |11 /дт.шии. н нрн господдрт. БНрок» Петрг. Днмнут ., ккино ск тдндуиш;н н ск нроунмн ктнгорн прдкосддкинмн хрТстТднн жнгедн квднмскТд крддикскјд кдрошн Тдкдии. Кћ дт.то 1742, мдТд 1-гћ. (Осклтнсд хрдмћ сен Сошесткмл скдтдг® двхд, ншднкепТемћ ирдкосддкнмхћ хрТстТдик ккднмсшхк, прн (Ј)рдн11111111111 псрком, рТмстт .мћ јмнердторк н прн снпра/,1; сгл> госпожн Јмнердтрн1|Н МдрТн Оере^Тн, прн госноднт, митроподнти Пдкди 11бнддокн1|и, скдфсниодт .неткТемћ ше госнодннд ДТоиТсТд Новдкокнуд, епнсконд Екднмскдго). Прн госнодннт. протонрескутсрт, Лиооши 1о )снфо11П1|т. н господдрт, кмрокт, Негрк Днмш|т.. II о>

тодт. идудтсл горт. нддк ндперток) сдкјккд соксрпшкдтн, кћ сддкв н усстк кеднкомкуепнкд ДТмнтрТд кк дт.то 1751 -кое, 101мд 3-го) дне, нд пдмлтк силтдго мкуеннкд ЛккнддТднд. С јл сдокесд еск »г, нд ид тдкдн кд клрпон н нодожено оу фкнддментк ||еркокнТн. Сннсдса сје ндспдменокднТе идстоднТемћ госноддрд кнрокд ккднмскогд Пегрд Несторокнуд, уре^к Унхдидд м Сокодокнуд модерд, кк дито 1773-тое ктсс.||д дексмкрТд 0. дне. V. Близу манастира Ораховице, у цркви села Дреновца, која је некад била манастирска, чита се на јужним дверима овај натпис: „Ко СДДК8 СК.ЛТК1Л СДННОСКфНћћЛ, !КНКОТКОр.Л1јГТ.Л II нерд^дт.днћ1л трош|ћ1 01|д н сннд н скатдго дкхд. К 1|дрстко костоуиос С д н с д к е т м П е т р о к н м; нд ^днддт. жс МлрТп Оерс/, ји, ко крсм.л его> м. г.г. е Соф р о н Т »л ! (0 д н о к н у д; нрн уестномк шф; Тгкмент, (Х»ент'Тн. УН010 многогргшнкшк КдспдТемћ ш Удд н д Р осТи. Сокершнсд сТн нконостдсћ к дтто 6) роа;десткд ХрТстокд »д.'|:..ч.н (1758). VI. У епархијској хранионици у Пакрацу нашао сам један омофор владике Кирила Живковића; тај омофор има на комадићу кадиве овај натпис извезен златном жицом: „(ОмофорТн 11рС (1)скс1|1снндго госнодннд Удзснмд Н е с т о р о к н у д, прдкосддкидго дрхнерсд секншкдго, хоршдкскдго, ксршдукдго, догошкдго, пдддндукдго. Кдшук, Кр. п Крд. н проу. VII. Епитрахиљ један, у истој хранионици, од године 1749. има на дну ово извезено: „КонстднтТнк Кдд н п о к ну ћ 0)1|к е>;дрхк, н прокннцТддк С v ii с с i и, i! ддрћ нрндодн.

УЗ НАШУ ОЛИКУ. Зимус смо у 3. броју „Стражилова" јавили пошт. читаоцима тужни глас, да је у најлепшем цвету живота свога а у иуној бујности свога делаља са света отишла Марија ЈРајковићка-Димитрнјевићка. Уверени смо, да се сав овострани свет наш живо и са захвалноЈпћу сећа те дичне уметнице, уметнице, која је ванредним својим даром уз јединствену марљивост и савесност много и много пријатних часова дала публици српској те се знала толико умилити, да је свугде, камогод долази наша народна иозоришна дружина, била општа л>убимин,а. Знајући, да ћемо читаоце „Стражилова" тим обрадовати, нриказујемо им данас лик Рајковићкин, а том приликом хоћемо у кратким потезима и овде да прибележимо н>ен лепи и успешни рад код нашег народног позоришта. Покојна је Рајковићка пред нашу српску иублику први пут сгупила 2. Анрила 1877. у улози Анђелије у „Девојачком завету" гроФа Фредра. Уредник овог листа, који ју је знао још са Загрепске нозорнице, на коју је године 1874. први

пут стуиила као сироче Барица у Розеновом „Проводаџији" (у Хрвата се тај комад зове „Вгаст розгес1п1к" а оригиналу му је наслов „КапопепГи^ег"), — којом је приликом дегажованом својом игром и невезаним кретањем тамошњу публику одједаред за се задобила, — поздравио ју је у 6. бр. „Нозоришта" год. 1877. овако: Госпођа Рајковићка, која је у улози Анђелије први пут као гост ступила пред овдашњу публику, врло је сретно инаугурисала почетак свог делања код нашег позоришта. Све је квалификује за најивну љубавницу раг ехсе11епсе: сва појава, а нарочито орган јој. Игра јој је природна, неусил>ена. Управа нашег поеоришта добро би учинила, кад би госпођу Рајковићку за члана народпог позоришта ангажовала, нарочито за најивне улоге." Ноеле тог првог лепог успеха ишао је све лепши за лепшим, тагсо да јој је публика и критика сваком приликом признавала ванредну споеобност за ириказивање нриродних, иајивних девојана. Те ликове износила је она пред публику умиљато и неодол.иво. Но осим тога приказивала је Рајковићка и сери-