Стражилово

420

СТРАЖШГОВО

Б р . 27.

а црква није за то ту, да се срамоте у њој поштени , људи..." „Истина је," помисли Младен, а у себи једва задржава гнев. „Па знаш, шта сам ја слушао," настави Карло тише, примакнувши се ближе Младену, да му поверљиво саопшти некакву тајну. „Говори се, да вашем Николи у томе процесу и поп Стева иде на руку. За то се они тако често домунђавају. За то попа иде тако често вармеђској господи. Говори им и мити их . .. Може Никола још добити и процес .. Знаш, како је, новац ..." Младену штрецну крв у лице и он страсно превуче руком нреко чела, да обрише зној. „Бирташу,.донеси вина," љутито викну Младен крчмару. Крчмар донесе. „Донеси још!" Бирташ још донесе. „Тако. Хајд, сад да пијемо, Карл." И Младен оде ислражњивати чашу за чашом; а Карло сркне тек по кад кад. „ТТи, Карл, сад ја плаћам. Пи, ал не дај, да онај добије процес, ма ме шта стало. Ишти новаца, колко хоћеш, само не дај, да нас осрамоти. Терај процес, како знаш, само да га добијемо, а виноград нек је твој." „Не бој се, Младене." „Не дај, брате, Младен ће ти Крстин дати јабуку, какве ти нико није дао," говори Младен, ал гајејезик по мало почео издавати одпића. „Ми смо браћа". И он загрли Карла, па се почеше љубити. На то наиђе од некуд Емил Бркић, пијан, без шешира. Дошао је на свећу. Тада се поче још већма пити. Емилу не треба много, да добије вољу, па да лупа чаше. Зграби једну и лупи њом о патос, а чаша се распршти на сто комада. Карло га због тога нагрди, а онај одмах Карла за косе. Почеше се својски чупати и за час се смоташе у клунче. На то ђипи Младен и зграби Емила, па га хити кроз врата чак у другу собу. Емил на то покуњи разбијени нос, па се опет врати у друштво. За час се помири с Карлом и загрли се и ижљуби с њим. Много је вино попио Младен, ал силна је снага у томе кршном телу. Ноге га још не издају. Кад су Карло и Емил тако били нијани, да су попадали око стола и поспали, узе Младен шешир и оде кући. Тешком муком погоди врата. Његова Даница мирно је спавала. Младен ириђе њену кревету и гурне ју сурово.

„Устај," вели јој, „стрвино, па ми запали свећу, кад ниси знала на свом месту оставити ћибре. Сад ћу те . ." Она се јадница трже иза сна, ђипи сва бледа из кревета и иотражи жигице, па запали свећу. „Зар ти мене не знаш будна дочекати?" „1Та чекала сам све до отојч . . . Ал кад сам видила, . . . мислила сам, не ћеш ни доћи ..." Младен јој коракну ближе, а она, кад му сагледа крваве очи, побледи још већма и устукну натраг. „Још се смеш бранити!" И он је потеже бити тешком својом руком и чупати је за косу, батргајући се овамо онамо' но соби. Даницу стаде дрека. Пробудише се и деца, те и деца ударише у вриску. Сав усплахирен скочи чича ЈТеонтије с кревета, и потрчи у синовљу собу, а за њим потече и баба Мила, огрнувши неку ћурдију. „Шта је то од тебе, Младене?" С упрепашћењем погледа старац на свога сина. Очи му се укрстиле и укочено гледа не зна ни сам куда. Види се, да је пијан. Даница побегла иза пећке. Као смрт бледа, а рашчупана скупила се на банку и дрхће као прут. Плану старац силним гневом, па му се коса диже. „ЈТези, несрећо пијана! Зар таки да ми изађеш на очи, срам те било ! Боље да сам те мртва видио." Младен не разуме речи свога оца. Он се од једаред изврте на кревет и на мах заспа. Грди старац и виче, а Младен на то само равнодушно рче. Једва га умирише жена и снаха, молећи га да легне И полегаше опет сви, ал старац не склопи више очију те ноћи. * У јутру је рано устао и изишао је на улицу, иа је већ чуо, где је Младен пио и с ким. До подне није ни речи проговорио. Младен се мало доцније пробудио нег обично, па је одмах отишао у стају, да намири марву. Са женом се разговарао врло меко и више него обично. Кад год би прешла преко авлије, он има да је по нешто запита. А она се брзо одсрдила и весело му одговара. Но ипак се Младену савест није умирила. Б&би не сме на очи. Осећа, да се љуто осрамотио, јер се сећа свега, што је пијан учинио. При ручку сви ћуте. Нико се не усуди речи зуцнути, већ сви погледају са зебњом у старца. А старац само ћути и гледа преда се. После ручка позове он Младена у стајаћу собу. „Ти ме, Младене, јуче осрамоти. Гдетијепамет била, те се тако избезуми? . ."