Стражилово

Б Р . 27.

СТРАЖИЛОВО

421

Младен ништа не одговори, већ само гледа преда цело село? Ту је, ето, н недеља; а ја јадан како ћу

се у земљу. „Знаш ли ти, море, да у нашој вамилији нико није био бекрија? Па зар ти, ти, Младене, да се ироневаљалиш, и да расипаш новац банчећи по биртових у радни дан, кад друга твоја браћа гледе за послом?" Заћута старац. На његову лицу и у речима му изли се толико забринутости и бола, речи те толико дириуше Младена, да му покајање растопи сво јогунство. Те речи једнако зује у ушиша Младеновим, док је год старац ћутао. После дуже почивке он опет поче: „Знаш ли ти, синко, да за нашу срамоту зна већ

у цркву, пред Бога и међу људе? Образ ће ми изгорети. Ваљда и сам видиш, куд то води, па немој више то да радиш . . . Шта уради синоћ, Бог те видио! Да ти тучеш жену под бременом, тако красну жену! Еј, Боже, Боже! . . Не шали се, синко, среће ти твоје." Младен стоји као заковаи. До упшју поцрвенио од стида. Соба му се окреће. По лицу му се види, да се каје. „Сад иди, па ради свој носао. Ја знам, да то више не ће бити." Младен оде. Од то доба није више узео у уста никаква пића. (Наставиће се.)

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК.

X. ^ ад се они вратили, био је већ дошао поседник. Сви се дигоше, те пођу Болету у сусрет. И Милица потече с осталима у сретање и у веселом и гласном поздрављању не примети нико, како је узбуђена. То је добро дошло и Корену, да лакше сакрије тиху, неизмерну срећу, која му испуњаваше душу. Болетовица види, како доктор једва чека, да се може поразговорити с њеним мужем о познатој ствари; с тога оде са Катинком и Милицом у дворац. Господа остану у врту. „ Само кад си већ ту, мили мој! Жељно смо те чекали. А сад се треба добро потпасати !" рече Храст нагло и ухвати пријатеља под пазухо. Пођу широком стазом, што је сва била посуга белим песком. Корен иде за њима. „0, ти мислиш — рад избора!" рече Боле отежући. „А ради чега другог? Избор, избор — њиме се занима сав наш свет." „Па шта желиш?" „Говорити с тобом, носаветовати се, и —агитовати мораш, пријатељу, агитовати. Без агитације нема ништа!" Доктор је говорио тако ватрено, да није ни приметио необичне Болетове озбиљности и замишљености. И цнтат није избацио, што му је иначе увек у обичају. Корену пак гори још и сад на уснама први пољубац Миличин, те и не обраћа много пажње на разговор ; његове мисли блуде другамо.

(Наставак.) „Реци ми, како стоје ствари у вароши," запита поседник после кратког ћутања. „По нас слабо — без тебе!" Доктор му исприноведа све, што се збило за време његове одсутности: о збору бирача, о капелановим сплеткама, о Медену и његову савезу са чиновницима и о чудном држању средишног одбора. сити звоно!" „Видиш, пријатељу, за свима тима стоји за леђима влада, немшкутарство и клерикалство. Лепо друштво! Но ми га морамо распршити. То, што се збива, није више словенски, народно; и куд ћемо на послетку доћи, ако будемо слали у сабор такове људе, као што је Меден? Ту ће још и Елза но„Мили докторе, ти си узбуђен! Шта те до ђавола тако узбудило? Ту се иште мирна и озбиљна размишљања; јер наш је положај тако озбиљан, рецимо опасан, да треба пазити само на то, шта може бити политично, корисно, те се махнути личних жеља и назора." „Ие знам, шта мислиш!" „Нте 1га ек вккИо, мили мој! Иитање је, да ли је твоја кандидација политично корисна или не? Каже ли нам дисциплинарни ред, да идемо за средишним одбором, или да радимо на своју руку?" „Средишни одбор није још рекао своју последњу; ми морамо утицати на њ!" „Рекао је!" Храст испусти нријатељеву руку и заћута. Кореп пак, заборавив све своје слатке сањарије, плане: „Када?"