Стражилово

422

СТРАЖИЛОВО

Бг. 27.

„Јуче је одлучио, да нрогласи Медена кандидатом за нашу варош." „Ми му оглашујемо борбу!" изусте доктор и конципијенат у један мах. „Ја кажем, да би то било неумесно!" „Ти то мислиш?" „Данас сам се разговарао у граду с нашим првацима; и они су ме убедили, да ће бити најбоље, ако ти не кандидујеш. Стрпи се, док се рашчисте наше прилике. Та још си млад!" „Дакле, и тебе су задобили?" У тим се речима огледао неки бол. „Није могуће, господине Боле, да ви збиља тако мислите!" ускликну Корен. „На што шала у тако озбиљним стварима? Ја велим, покоримо се диециплини; то је народна дужност и врлина. Све да оборимо оне, не ћемо корнстити народној ствари !" „Та за Бога, шта се тиче средишног одбора Меден, кад се зна, да је он увек био немшкутар, велик противник наш?" запита Корен љутито. „Клерикална странка вели, да се више узда у њега, но у нашег пријатеља доктора; а и влади, која нам је сад праведна, — као што сами велите, — био би Меден по вољи." „И немшкутарима!" дода Корен. „Сећате ли се још оног забавног вечера код Медена, кад је кортешовао барон Јаблонски?" „Све је могуће! Ствар је свршена и ја саветујем, да попустимо." „Не, не, никад, никад!" викне Корен. Храст ћути. „Дакле, ти не ћеш с нама ?" запита он после кратке почивке. „Не могу! Безан сам, — дао сам у граду реч." „Онда смо побеђени! Сва је борба узалуд!" „Није, господине докторе!" рече Корен. „Нопустити не смемо! Господа у средишном одбору хтели би све међу се да поделе; а кад већ морају кога примити у своје коло, примају најмилије такове, као што је Меден. Тај им не ће ни мутити ни бистрити, — све ми то знамо. Но треба помишљати и на то, шта ће бити с народом, с нашом народном идејом, ако нас буду заступали мамелуци и користољупци, ако се будемо подавали саможивом апсолутизму старих посланика. Ту морамо пробити тај стари саможиви круг. Нових нам људи треба, и ви морате кандидовати. Право народно новинарство не ће нас оставити на цедилу, а то је велика добит. Наиако пропаднемо, семе, које ћемо посејати у својој борби, то ће семе изникнути. Ко зна, какав ће но том бити за коју годину наш положај ? Ја тврдим, да ће нам расти снага!"

Корен је био сада само одушевљен агитатор. Заборавио је на све, што се данас десило; заборавио, да се иротиви оцу своје драгане, па ни за тренутак не помисли, да може раздор међу њима ностати судбоносан по њега и његову љубав. Опојила га она безобзирна страсна народна свест, што је имају само потлачени народи, а не заборавља је њихова ватрена омладина ни онда, кад њихова борба уђе и у миран и раван пут. Око поседникових усана заигра саркастичан осмех. „Мислиш ли, да ћеш постићи нешта особито по наш народ, — ако одеш на сабор ?" рече он скоро подругљиво. „Ићи ћеш с другима или за другима!" „Хвала ти, што си тако искрен," одговори Храст јетко. „Нисам се надао, да ће и тебе обрлатити. Но сад видим, докле сеже њихова моћ. Пидићемо! Желе ли борбе, имаће је !" „Добро, тако је!" потврди Корен. Врате се према двору. „А шта ће бити у великом већу? Хоће ли цусгити и онамо самеНемце?" запита доктор усиљено, да се примећавало, како хоће да новеде разговор о другом чему. „Шта још! И тамо ће бити борбе!" „0, ипак! Кога ће кандидовати наши? „Много наших нознаника, па — и мене!" „Тако ?" „С тим су вас задобили?" умеша се Корен. Боле побледи од љутине. Окрену се конципијенту, који, сав разјарен, стајаше поред њега. „Не знам, шта да вам одговорим," рече осорно; „но чини ми се, да није нужно. Ви канда немате ни права гласања, па ја не разумем ..." „Молим, дозволите !" унаде Корен. „Имао ја права или не, вечерас је то све једно. Ја мислим, да има сваки право говора и критике, ко има словенске свести; а ту сам сачувао — чисту и неокаљану . . ." „Разумем, разумем", рече иоседник мирније. „ Али не смете замерати ономе, који има исту свест, па тражи других путева, може бити и примернијих, него што су ваши." Корен се подругљиво насмеши. Хтео је оштро да одговори, но већ су дошли до дворца. А кроз отворен прозор на првом спрату разлежу се нујни звуци народне песме. „0, Милица пева!" примети Боле и сва тројица стадоше на капији, да слушају. Милица удара у гласовир и пева неку стару народну песму. Као да су ти звуци таложили страст и љутину, која је мало ире кипила у срцима ове тројице. ћутали су, и кад на послетку позва поседник доктора и Корена, пођоше обојица без и једне речи.