Стражилово

К Р . 27.

СТРАЖИЛОВО

423

Но ни горе није могла завладати добра воља. Све је усиљено. И госпође. које су с финим осећајем слутиле неку несугласицу међу господом, настојале су, да доведу разговор на гладак пут. Милица некако плашљиво погледа сад једног сад другог. С Кореном пак иије могла говорити, јер седи за сво време поред њене матере. Осећа, да им договор у башти пије но вољи. 0 политици и избору нису повели разговор, а и то је већ сумњиво.

Еад се онростили Храстови и Корен, рукују се Милица и конципијенат. „Лаку ноћ !" рече она топло. Он јој стигате ручицу. А кад га она иогледа, учини јој се, као да сева из његових очију поред среће још и нешто врло жалосно. „Смем ли вам писати?" запита он шапћући. Она се зарумени и климну главом у знак да иристаје. Остали нису на њих ни мотрили.

^гм/гл/^1/с2ГхЈ\ш\г\/^ 0 КНЕЗУ ЛАЗАРУ. РАСПРАВЉА И. РУВАРАЦ (Наставак.)

(ГГаставиће се.)

И ко је након смрти првога деспота српскога, високога Стефана, сина кнеза Лазара, понуђен, коме је наложено и од стране патријарха српскога ћир Никона и од стране дворских (полажннихг,) начеоника. да свигае пЖитше н прнсоопомћннмлго, слоко\'Н1тдго, влагоУћстнилго господннл дсспотд Стефлнл?" Србин и српски син за то се није нагаао, већ се нашао у српској земљи псдшп, стрлш.ш> трћнокћскмнхћ стрднћ" и житије поменуто списа Константин преводник и философ, родом Ђугарин а ученик некога Андроника, ученика великога Јефтимија, бугарскога патријарха у Трнову; и у том житију није се Константин философ, као гато је то већ први писац »Нсторјс ић к(>дт1|п о срћвскмхг. 1|лрен" напоменуо, ограничио на то, да изложи житије деспота Стефана »все но редог; о егокоу кћ7,рлсто1с н кллстн н вилгоУћстно. оулокроткорнкћ н оукрлснкћ нлетенћмм н кстннскммн гллголм, мко келнкоу сллдостћ н оумнлшнЈе нроуитл101|пнмћ, већ је и „вса памети достоина написао и ухитрио пкћсношшле н тогдл 1 |л |>ствокак1иихћ, где н кон и клко. н оуојенје моусјпно нл пллнклрЈн н проујнхћ") а то је он зато чинио, што се, као што он сам вели, угледао на писце цароставних књига и летописа у Јерусалиму и у Цариграду, који, нигаући житија својих царева, »коупћно окрћстмшнхћ шнтшл пнслншо нркЛЛ10Т1, М1101КЛ16 н мрострлнћние, клко дл |цкт.стћнт.№ ;кп тнн: Бллгоућстнкмнмћ м скетћмшћ господлш, плшнм), Сћткорнмћ. И тај Константин философ, родом Бугарин, како и с каквом љубављу само прича о српској земљи, о красоти, нлодности и богатству српске земље, шлже кћс-пмн бллп.шмн нснлћнћ гестћ" п какви су људи у тој сриској земљи! »Соутћ оуво — тако карактерише Константин философ, родом Бугарин, Србе доба деспота Стефана — Соутк оуво моужћствћнмн, икоже ннмнхћ гллсћ но кћселжнћмим не бмтн . " Срби су му дакле прво мужаствени, јуначни, да им у том нема равних у свету. „Србин јунак па до века!"

»Соутћ !К6 М Кћ II 0 СЛ оу III 1 ,11016 БЛЛГОПОТрТ .КћММ, гакоже мо кћселгент.м подокнш ме нмђтн ; ндт.же нотрк бл , скорн кћ мослоушлишс, КћСИН же Кћ гллголлншс, ндт.же лн Ућто сћппотнкћии. скорн кћ откт.тоу вксдкомоу и кинрдшдшштог, 1ао(>01'лге1ш орггкнн дескммнмн н шоунмн. Друга је врлина Србннова, гато је иослушан, да му и у том нема у свету пара. И где је потреба, Србин радо слуша. и неће се вајкати или гато рећи, но запита ли ко и захтева ли ко што, пгго је Србину иротивио, одмах ће одговорити и погледати на своје оруже и с десна и с лева. »Соутћ же V нс т ото 10 тЋлесћнок) нрвкксход е ш т е н н м н х ■> н: /, м к ћ н л ћ г к о ш н с к т, т к л о к> к (> ћ I! н 10." Константин философ, родом Бугарин, каже ти, Србине брате и српски сине, трећу врлину твојих старих Срба доба деспота Стефана: да су чистотом телесном надмашали друге народе и да је у њиховим жилама текла лака и светла крв. »Кћ снмћ же н м н д о с т н к н н дроуголшвћин — и ако је ко осиромашио међу њима, сви су му други свесрдно номагали. И мислига ли ти, данашњи Србине и српски сине, да је за деспота Стефана син с родитељима својима за трпезу седао и с њима заједно кусао? Ако тако мислига, вараш се, јер Коистантин философ, родом Вугарин, изречно каже, да син није с родитељима за једну трпезу седао, већ је »гакоже рлвћ" предстојао — н не ткушо кћ воглтммкћ сше кндммо кт.ше — додаје философ • — нт> н ш> гроуБтмшмхћ м кћ посдидћшем ннштетт. Обичају том српском дивио се и сам Константин, родом Бугарин, и дивећи се том обичају српском пита даље Константин: »Где же кћ ннхк нменовлше се геже о^ловнтн отџл ско1его нлн млтерћ?" И одмах сам одговара на иитање то: »вћ нстнноу ннклкоже, ш> но Христ* нснлћнгеише ^лконоу, дроугћ дроугл колше севе творешге уг>стшо, госнодл плрш |Л10ште о т ћ к р ћ к е н о к> гллкош. Иросто рећи — тако завршује Константин философ, родом Бугарин, девету скрајеглавизну житија Сте-