Стражилово

450

СТРАЖИЛОВО

ви учите, неистина и пред Богом и пред људима. Није ли заблуда, не дизати храмова ономе, који је нама подигао тако лепу и величанствену кућу, као што је цео свет; није ли заблуда не украшавати његове куће, који је нашу кућу, природу, украсио тако несравњено лепим живим и мртвим украсима, и не палити ситна кандила у славу онога, који је свет осветлио сундем, месецом и другим светилима небесним ? А уздисати, кад се рађа нов живот, и радовати се смрти, право је безбоштво, јер што ти је Бог дао, човече, тај највећи дар, ако је рђав? Зар човек, који од векова, украшава своје одаје сликама својих милих и драгих, да не украси бозкју кућу сликама најсветијих и најодабранијих слугу његових, и који љуби слике с.војих драгих у даљини, да не целива на иконама црквеним успомену мученика богочовека, сина божјег и човечјег?" * Тако учитељ, а нововерци се мало узнемирише и ћутаху, док један (ваљда најпаметнији) међу њима не рече: „Добро учитељу, да узмемо да је све тако, као што ти рече, ал што ће нам тамњан и зејтин, кад то ништа Господ не милује, већ је боље тај новац разделити сиротињи. Па шта ће нам и попови, кад могу сви учити. Шта ће нам све то?" Ох какви су то љути неверници, помислио сам ја, и чисто сам се поплашио од тих људи. Били су сви суморни и бледи као попијени. А учитељ рече: Дај ми евангелије, да вам прочитам једно место. Они му додаше, а он стаде ово читати: „А Марија узевши литру нравога нардова многоцјенога мира номаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га послије издаде: „За што се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима?" А ово не рече, што се стараше за сиромахе, него што бејаше лупеж, и имаше ковчежић и ношаше, што меташе у њ. А Исус рече: „не дирајте у њу ; она је то дохранила за дан мојега ногреба, јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда." (Јов. гл. 12.) Зар није овде потврдио Господ да нрима сваки дар, који му се чистим срцем приноси, и нисте ли се ви изједначили с Јудом у

том вашем погрешном схваћању ? А питам вас даље, да ли сте видели науку без научењака, гаколу без учитеља, или где су ђаци и учитељи, и судове без судија и државе без поглавара? За што је Христос послао апостоле, да науче све народе, и за што су стари Хришћани звали апостоле и питали их, како да тумаче свето писмо, кад су и они имали разума? За то, што су апостоли и учитељи најбоље били спремни да уче, јер су боље знали него други. А ви хоћете да будете сви учитељи и попови. За то баш ни један не можете да разумете речи спаситеља нашег и падате у заблуду. У заблуди сте, великој заблуди. Изађите на прави пут. Погазисте веру својих дедова, згазисте у прашину српско име и обичаје српске, што сте рђаво тумачили речи светога писма. Ви одбацисте све аманете својих старих, покрвасте крстове с њихових гробова и разористе их. Одрекосте се њих и њихове вере, јер је држите, за криву, оскврнисте успомену њихову, па још седите на њихову огњишту. Не, отидите са тог огњишта, нека ту њихова успомена мирно почива, а себи оснивајте нову цркву ил скупштину и ново друштво. Не заражавајте то огњиште противним дахом. Идите, а народ српски заборавиће са болом у срцу своје заблуделе синове . . . . Ал не идите, повратите се, изгубљена браћо! Још није касно". — Тако им је тај учитељ (баш паметан човек) са свим добро казао, а они су само ћутали и са сажаљењем уздисали, а изглед им беше, ко да хтедоше рећи: сиромах! Онда ја и учитељ, шта смо знали, изашли смо па поље. Ми смо њих сажаљевали, они нас", тако заврши баба своју приповетку. Кад је ча Драгић тако растумачио, шта су нововерци, сви се сагласише, да у Сумраковцу не може бити нововераца. „Ал баш веле за Миту ноп-ђукина, да је пововерац. Кажу, да не ће више да пије. Нудили га људи ракијом, па — за дивно чудо — не ће". „Мани Миту, од куд ће њему нововерство пасти на памет. Ваљда га је когод нагов:>рио. Дуго ће и издржати, да не пије ракије. Док му од куд не падне шака". „За њега и јесте нововерство", дода неко.

^ХТД/јл/Ц-ДХМ* 4\ГЈ\Т\глг^-

АГИТАТОР.

XII. Ц илехова Барба свршила тог дана свој посао на длаку. Чекала је прилику, да се нађе са * Милицом иа само и. сгиснула јој у шаку Кореново иисамце, које је сад чувала на посебном си-

РОМАН ИЗ СЛОВЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИЕ. гурном месту своје крпе, како га не би опет променила. Тамна румен обли лице у девојке, кад јој Барба даде писмо и шапу : „Будете ли одговарали, понећу одговор. Ја знам ћутати."