Стражилово

Б Р . 29.

СТРАЖИЛОВО

455

А у пјесми Намир Европе овако потреса срца и буди наду народну: 0! кад ће рука Кронова окове С јуначке Босне, Србије снимити? Олимп царева свету вољу У помоћ кад ће согласит бједним? И пјевци кад ће пољу на Косову Олтар овако, Тевтоном подобно, Са громком в руци вештој лиром Дизати, судбине правитељу? Али врхунац свијести свесрпске заузимље у оди владици црногорском II е т р у II е т р ов и ћ у, кашње светоме. В горје твојеј ти духом се аз уж' јесм! В горје! идјеже јест независимост Остала древна сербска царст&а; Злата идјеже отцев свобода Силом блистајет! Дан благодарности Тебје колико Черна Гора должна За тују! Даљној браЉл > Радост колику за тују дјејеш! Твоја јунаки чтит Рагузеј, чтит Галл. Страшитсја Осман их и чудитсја им. Вес мир со плеском рук их хвалит. Серстјем во дусје лежит цјена та! Уже вјек пјати, сербсти о синове, Сеја свободи јест с половиноју Почти! Свјацен отцев останок! Дивна синовом и борба и слава. Даде им гори Немезис строга в 1цит, Да б' кров отмстили братиј својих, судба Которих в голом поли ордам Османским в грозну остави жертву. Но ти также (Сербиј кто не вјест Јунаков, лаври с черним Георгијем 0 КНЕЗУ РАСНРАВЉА (Нас'1 Не треба да ти ја кажем, Србине брате и српски сине, коме си дужан благодарити, што имаш. лепо написану историју деспота ђурђа „Бранковића", господара Србима, Подунављу и Зетском Приморју од 1427.—1456. г., у две књиге, печатану у Београду г. 1880. и 1882. Писцу исте историје може бити да би се и могло гдешто ириговорити, али се никако не може за њ рећи оно, што је за с^бе игуман Григорије Цамбљак, родом Бугарин, у поменутом горе животу Стефана Дечанскога из иревеликог смиренија рекао, и што је по Цамбљаку други Бугарин а наиме поп

За десјат годов бравших?) отчи Слави достојних себе јавиша, 0 ти, котори ијет Сербијаду, в чест Всему народу, гцастљив восжогцеши! Теци во т 1ерну Гору. Узриш' Древнија перси и мишци тамо, Оружиј раскош, конеј ристанија, К сражењу поход с криком и рвенијем. Меж' тјем трогат мој варвит будет Краји народнија И потресао си, мили пјесниче, све крајеве српске, да те нијесу могли надмашити ни Стерија ни Сарајлија, ни Његуш ни Бранко, који су уза те на врхунцу српскога Парнаса . . . 0 ти, котори пјет Сербијаду, в чест Всему народу, 1цастљив восхош,еши! Теци во Черну Гору 0 ти срећни, који усхоћеш спјевати Србијаду, да прославиш цио народ, трчи у Црну Гору !. . . Овом категоричком заповједи Мушицки је прославио Црну Гору, како још није ни један пјесник. Велики патријоте велики су пророци народни. И овђе је велики Мушицков патријотизам пророковао на основу велике прошлости велику будућност Црној Гори и то прије књаза Данила и Граховца, прије књаза Николе и Вучјегдола, прије Горског Вијенц а и Б а л к а н с к е Ц а р и ц е. Нос.лије нунијех шездесетишест година ми видимо, да је то пророштво вјероватније; да, — да се то нророштво обистињава. Тако ова ода управљена »Повељитељу Черногорских Сербов« остаје најљепша од свијех апотеоза до данас подигнутијех ЦрНОЈ I ОрИ. (Наставиће се.) ЛАЗАРУ. И. Р У В А Р А Ц. авак.) Пеја из Софије у животу ђурђа Кратовца само повторио, написавши, да је он, т. ј. Григорије Цамбљак, „некиздл, дншемћ оушпио тшкостп." А што се за г. Чедомиља Мијатовића никако не може, као што би се за другог једног сувременог нам стручног историчара могло свакако рећи, да је лишеп умне танкости, својсгвене само главама по преимућтву јелинскога или грчкога порекла, то ме околност та јако збуњује и наводи, да сумњам, да је и г. Мијатовић но ма каквој крви бугарског порекла. Силом не могу шта, кад г. Ч. Мијатовићу ни крснога имена не знам. Знам само (и ако ми и то