Стражилово

Бр. 30.

СТРАЖИЛОВО

467

НА СТРАНПУТИЦИ. ПРИГ10ВЕТКА И 3 С Р II С К 0 Г НАРОДНОГ Ж И В О Т А. НАПИСАО МИЛУТИН ЈАКШИТ, (Наставак.)

VII. ако су Сумраковчани разговарали о нововерЈЈ&^ству, и за цело би се били и даље разговарали, * и можда би се што ново прокљувило, да у исти мах није била на дневном реду нека занимљивија новост. Био је, на име, свако у селу љубопитан, како ће се свршити велики процес међу ча-Крстинима, јер у то време десио се суд у њихову процесу. Како је процес дуго трајао, биле се у селу створиле читаве партаје. Једни су држали страну Леонтији, други Николи. Као што је обично, водио свет туђу бригу о свом хлебу. Свако нагађа, како жели, а радознали су сви једнако. Као да је стао дах у читавом Сумраковцу, на свак живи чека тамо пред подне пресуду у тако занимљивој парници. Јога рано у јутру тога дана устао је чича Леонтија и спремио се, да иде на суд у Н. Младен оправио кола, а старац обукао своје благдашље одело. У лицу гсао крпа блед, а из оних бора на челу, што их је урезало време и борба у животу, могла се прочитати тешка брига. Кад се пењао на кола, нога му поклекну, а рука задрхта, а, та рука није задрхтала ни кад се старац после кошеља дугог летњег дана прихватио за кашику, да вечера. Узбуђење га је тресло као тролетница. „Седи, Младене, на узми уздице." „Па добро, бабо, а зар не ћемо звати Карла?" „Не ћемо, синко, не треба нам Карл." „Хајд и тако", одговори Младен упорно и ошину зловољно коње. Путем до Н. ћутао је и отац и син. Само чича Леонтија у један мах рече сасвим из ненада: „Што ти, Младене, ниси скинуо шешир, кад смо прошли поред цркве?" „Ја и не знам, да нисам скинуо. Ваљда сам се био замислио." „Ни поп-Милошу ниси назвао, кад смо га сусрели." „Нисам га ни узео на ум." Опет заћуташе и тако стигоше у Н. Ту стану с коли пред срески суд, да чекају време суду. Никола ча-Крстин већ је ту. Стоји са својим фишкалом и живо се с њим разговара. II на његову челу су зарезани дубоки трагови братске борбе, лице му дошло тамније а образи упали. Кад смотри свог брата, јаче нобледи, а чело му се још већма набра.

Чича Леонтија сео на једну клупу, на пође размишљати о свачему, а највише о своме загонетном сину. Ено га код кола, наслонио се на лотре, па некако чудновато гледи. Цело његово владање не свиди му се у носледње време ни мало. Не изгледа више као онај стари Младен Чини му се, као да му га је неко отео, гга себи присвојио. Немили гласови, што их о њему у последње време слуша, силно су га узнемирили. Његова јака сумња добија вид неке извесности, а од те страшне извесности стрепи му родитељско срце: „Ој, Младене, ходи, седи овде уз мене!" А Младен се замислио, па и не слуша. Ча Леонтија га не хтеде више довикивати. „Опчинили га, отели ми га, украли му срце!" уздахну старац у себи. Понда му дође друга мисао у главу: „Можда и нису чини, можда само грешим душу. Ми прости људи одмах: чини. А гле, они траже бољу веру, у којој иема свађе и зађевице, крвништва и пеиријатељства. И јесте боља вера, у којој тога нема. Али зар може боље вере бити, него што је наша прадедовска вера. Не, није вера крива, ми смо криви. Ето ја и Никола. А колко попа у цркви куне неслогу! II опет не мож, не мож . . . Можда смо баш ми очеви криви, што хоће деца да нас оставе... II јесте рђав пример, не било га . . . Не ваља, не води добру . . . Проиашћемо." Те су мисли иеописано мучиле душу чича-Леонтијину, а срце му је јако куцало. Савест га је мучила. Најиосле уздахну тешко: „Ал шта ћу?" Мало је дана у животу чича - Леонтијину било тако мутних и тегаких. Као да му је сама дугаа дошла у подгрлац. Виноград му је био сав црн пред очима. Није ништа желео. Понда му обузе срце нека силна жеља: да пригрли на родитељске груди свог повраћеног сина . . . Ал мало је наде . . . У то позваше парничаре унутра. Прво уђе ча Леонтија, за њим Никола. Стану један наспрам другог.. Ча Леонтија погледа своме брату управо у очи, отворено као негда. Никола није разумео тога погледа. Он пресече свога брата крвничким погледом, а она засгарела мржња као да букну у његовим грудма. На ум му паде онај тренутак, кад се у винограду сукобигае са. будацима. Од то доба никад нису стали тако близу један уз другог, осим у цркви, али у цркви мора чо-