Стражилово

468

СТРАЖИЛОВО

Б р . 30.

век да скрије мржњу на брата у последњи кутак срца свога. Зар да га скрије исггред ока божјег, који све види ? . . . 0, човече, ти си чедо слабости и име ти је: страст! . . . Отпоче се суд и стаиу се читати нека акта на мађарском језику. Леонтија прекиде читање: „Молим, да кажем нешто ..." „Сад не можеш говорити," обрецну се судија па њега, „већ кад ред дође на тебе." „Ал ја одустајем од процеса и не треба ми виноград," и чича ЈЈеонтија се трже и обазре се око себе У чуду, од куд су те речи изишле из његових уста. „Е онда је друго. — Шта велиш ти на то, Никола Крстин?" Никола занемио од чуда, па не зна, шта да каже. Овлада тишина. Погледи се браће сукобише. „И ја одустајем," рече Никола. Судије се и сведоци зачудише. А Леонтија мал не загрли брата свог. Би то био и учинио, да не беше ту господе судија. Изађоше на поље из суднице. Кад се нашли у ходнику, приступи Никола Леонтији тронут. „Опрости ми, брате. ја сам крив." „Опрости и ти мени, криви смо обојица." Враћа се загрлише и пољубише, а сузе им облише борна лица. Кад су изашли на сокак, пође сваки својим колима. „Ходи, Лецо, на моја кола, па да заједно идемо." „Хоћу, Никола." Браћа седоше на једна кола. „Ти, Младене, отерај кола кући, а ја ћу с чиком заједно. Путем се разговарала помирена браћа као пријатељи, које је судбина носле дугог растанка опет спојила. Приповедају једно другом своје доживљаје, као да не живе у истом селу. Братска љубав јаче него игда овладала њиховим срцима. Који од њихових сељана виде браћу на једних колих, стану и крсте се од чуда. А кад су прошли кроз село, излазили Сумраковчани на улицу као на чудо. И ваистину бијаше то чудо. Чисто им дошло, да протру боље очи, не би ли јасније видели те људе на једним колима. Јест, они су. Поштени се људи радују томе, а многима неправо, што се тако свршило. Просу се море од речи и нагађања. „Ко их је помирио?" „Шта их је помирило?" То су сад питања, о којима је тешко и нагађати. Никола се од срца радује тако сретноме свршетку, али ни сам не зна, са чега је код брата му Леонтије настао тако јак обрт, те се и сам чуду чуди.

Само то зна чича Леонтија. Он зна, шта га тре, и за што мора да тражи поуздана пријатеља у невољи. С колима су отишли Николипој кући и сели су сами у чистој соби и разговарали се дуго. Од то доба често су одлазила браћа једно другом. VIII. Чим је Младен испрегао коње из кола, одмах је отишао Карлу. За столом седи Карло, Мита поп-ђукин, два Мађара нововерца, Емил Бркић и у крају Марија. На столу свето писмо новога завета. Карло га нестрнељиво иреврће. А кад је Младен ступио у собу, није се ни окренуо на њега. „Ди си, Младене, за толико?" запита га нехајно и негледајући га. „Био сам с бабом у Н. Данас је био суд." „Па како сесвршио?" запита Карло с подсмехом. „Одустали су обадвоје од процеса." Сажаљење се показа на уснама свију присутних, и они као у један глас рекоше: „Сироти!" Само Марија ћути. Младен порумени, па седе на место, које је канда баш на њега чекало. Овлада за часак тишина. Свако гледа преда се, као да се у себе удубио. Мађар поче својим језиком неку песму, а други га прате, како који зна. За тим устаде Карло и помоли се Богу и сви за њим узеше шапутати молитву. Тада погледа Карло на своју сестру и показа руком на свето писмо. Она га прихвати, а рука јој нешто мало дрхташе. Она стаде читати. Мађари се узнемирише и показују свој немир покретима тела, јер жена на скупу треба да ћути ио једној посланици апостола Павла. Но један оштар поглед Карлов беше доста, да их умири. Марија узе читати из Матеја проповеди Христове с горе. Чита редом девет блаженстава и оно, што за тим долази у глави петој и даље. Наглашава она места, која јој је брат Карло био нодвукао. „Јер вам кажем, да ако не буде већа правда ваша иего књижевника и фарисеја, не ћете ући у царство небеско... А ја вам кажем, да ће сваки који се гњеви на брата својега ни за што, бити крив суду.. . Не браните се ода зла, него ако те ко удари ио десноме твом образу, обрни му и други; и који хоће да се суди с тобом и кошуљу твоју да узме, иодај му и хаљину.. . Који иште у тебе, подај му; и који хоће да му узајмиш, не одреци му... Кад дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери