Стражилово

Б Р . 30.

СТРАЖИЛОВО

469

по зборницама, да их хвале људи ... А ти кад дајеш милостињу, да не зна љевака твоја, што чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; и отац твој, који види тајно, платиће теби јавно... А кад се молите, не говорите много, као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услихпени..: Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лупежи поткопавају и краду, него сабирајте себи благо на небу," и даље редом, само је петнаести стих седме главе, који гласи : „Чувајте се од лажнијех пророка, који долазе к вама у одијелу овчијему, а унутра су вуци грабљиви," био превучен и Марија га није прочитала. Младен је нетренимице гледао у лепу проповедницу. Очи јој уплакане а из њих се разлива море тужних осећаја. Та туга била је помешана одушевљењем, које је у њеној души за час достигло свој врхунац. Била је дивна и величанствена. У црној похабаној хаљини изгледа као каква мученица за веру. Дошла је виша, а поглед јој добио неку отменост. Био је то поглед, који звери укроћава и од којега човечје срце задрхће, а лепота, чији верни опис правога уметника славом награђује а лажном сину вештине трза перо из руке и оставља га очајана, без моћи .. . Младену срце задрхта, застрепи, поче лупати необуздано. Опчињен њеним чарима чисто отима жудним својим погледом божанствене речи са живописних јој усана. Клекао би и ничице би нао пред ту живу богињу свога срца, ал му је телом овладала нека немоћ, а соба му се окреће. То беше прва љубав већ ожењена човека. Бијаше он опијен звуком њена мелодичнога гласа. Но од једном као да нестаде чаролијске златне мреже, која му је свест била обмотала, пред очима му створи се слика, његова оца, жене и матере, а по лицу му се просу самртно бледило. Немирна савест затресе му срце свом силом кајања. И опет му поглед паде на Марију, и по ново га мераше озбиљни поглед оца и .сузни погледи жене и матере. И опет грех и опет савест и врлина. Али што је грех тако сладак, а врлина тако хладна ?... Он се баци греху у наруче. Марија чита све једнако и сви је пажљиво слушају, само њен брат више пажње обраћа изразу лица Младенова. По где где упадне у реч својој сестри, да допуни тумачењем поједина места. На онај стих: „Који иште од тебе, нодај му,"... приметио је: „Да, да, треба дати. Ето ја чиним, колко могу.

Ти, Мито, ту ћеш код мене живити, док не нађеш себи друге заслуге. Шта ћемо ? Верни мора помагати верноме. Ко се Богу клања, нек му се клања духом и истином. Шта ће нам цркве и шарене одежде и иконе? Дед, Марија, скини ту икону, па је лупи о земљу." (То је била једина слика у целој соби; мати божја над постељом Маријином). Марија не хтеде то учинити. За то Карло устаде, трже икону са зида и лупи је о земљу. „Тако ћемо сви, је ли, Младене? И ти ћеш твога свеца скинути са зида и лупити га о земљу?" „Хоћу", одговори Младен загушљиво и уздахну. „Хоћеш ли још данас?" „Хоћу, хоћу", рече Младен одлучно. „Тако и треба, јер скупштину ћемо држати и код тебе, а у иашој скупштини не треба да трпимо икона. То су идоли. Чисто срце и скрушен дух воле Господ." „Јеси ли у твојој кући ти господар, Младене?" запита Карло даље. „Јесам", одговори Младен несигурно. „Је ли на тебе преведено добро?" „Јесте." „Онда нас можеш примити, да код тебе држимо скупштину ?" „Могу." „А шта ће рећи твој баба?" Младен се на то питање збуни и заћута. „Па боље је," иромуца, „да овде држимо за сад скупштине, а ја ћу од куће већ донети што треба..." „Не, Младене, број верних расте, а ово је место тескобно, код тебе ће боље бити." „Па добро", рече Младен, а у грудима му тако празно и пусто, као бескрајна песковита пустиња. Ал за мало, па један чедан осмејак испуни ту бескрајну пустињу још бескрајнијом љубављу. Па онај стисак руке, којим га је Марија испратила! Па онај жарки поглед! И опет застрепи и лупаше му срце, а страст набуја још силније. Кад се Младен враћао кући, сав је био занесен. Није ни видио свога крштенога кума, Стадоју Велисављева, где седи на улици. А кад је срео свога стрица Николу, окренуо је главу од њега, натукао шешир већма на очи и убрзао корак. Дошао је до сред села, а колебао се у себи, да ли да иде кући, или да се опет натраг врати, од куд је ишао. Нешто га натраг тако силно вуче, а опет га нешто од куће тако одбија као хладан ветар. Застаде у један мах, ал ипак надвлада сам себе и оде кући. Одмах за њим оде Карло у суседну варошицу Н.

(Наетавиће се.) Ш/1/1/7/1/ ДТМ ХМХГЈУ/