Стражилово

СТРАЖИЛОВО

АГИТАТОР.

Г 0 М А Н И 3 СЛОВЕНАЧКОГА Ж И В О Т А. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК.

XIII. °ао гром из ведра неба, тако је поразило Храв»ста Болетово писмо. Зовну Корена и ћутећи му иоказа писмо, које беше мало час примио. Овај побледе, па се зарумени незнајући, како би отпочео. „Сад смо пропали !" рече одветник. „Држите ли, да ће Боле прећи к нашим противницима?" запита Корен чисто страхујући, јер осећа, да је он томе крив. „Нагао је, и — верујте, то нам не ће опростити. Ја сам — невин ! Највећа је погрешка, што ми се нисте поверили. За што ми не рекосте о вашим одношајима ?" „Да одем одмах к њему? Рећи ћу му, да ви о том баш ништа не знате." Храст се замисли. „Не, не, све је узалуд! Показаће вам врата, а сад је зацело већ и доцкан. 0, тај несретни — ђаволски избор!" Рече, па лупи о сто пуну руку аката, које је у наглости зграбио, те разлетеше на све стране. „Пропашћемо, а поред тога завадио сам се са најбољим пријатељем, ког сам имао у месту." „Господине докторе, још није све изгубљено! Мало час рекао ми бележиик, да је задобио опет два гласа, свог станодавца и свог ципелара Копитара." „Идите, идите!" „Радити треба, треба агитовати!" Храст пређе два пут преко собе. „Реците ми ипак, госиодине Корене, који вас ђаво надусио, те сте отпочели такве лудорије са Милицом? Да озбиљно мислите. ..." „Господине докторе!" викну раздражени конципијенат. „Па да ! Да озбиљно мислите - учили бисте, положили испите и тек онда бисте почели са девојком! А сада — шта сте сада?" Корен раздражен, љут, но уједно и некако сломљен. Труди се, да се савлада. „А шта — сада? Сада радим и агитујем за вас, и за наше добро, за народна начела!" рече јетко. „Ха-ха!" подсмехну се доктор, али не рече ни беле. Стао уз прозор па добује по стаклу. Корен пође. „А како је сазнао Боле за то?" запита доктор нагло а и не осврће се. „Не знам. Чућу од Тилехове Барбе."

(Наставак.) „Покушајте! Још нешто. Још вечерас треба да сазнамо, шта је наумио Боле. То је важно. Ако иам је отворено противник, онда је боље, да не кандидујем." „Није него још! Па нек је и тако, ипак треба покушати." „ Видићемо!" Корен оде. Не може да ради. Обузели га разни осећаји и све га нешто гони из загушљиве собе на чист ваздух. Не само то, — хоће.да говори са писмоношом, Тилеховом Барбом, те се упути према склопу иза Меденова двора. Још на улазу у склоп сретне се с бабом. Ова му рече, да је баш пошла к њему. И стаде му нотанко приповедати, шта јој се десило за ова два последња дана; како је јуче срео конциписта Руда, а данас опет Боле. На послетку шану Корену, и ако није било те невоље, јер никога не беше близу: „Госпођица је рада, с вама да говори. Пред вече дођите тамо за дворац, знате већ камо, где сте последњи пут били. Би знате боље од мене." „Вечерас?" „Вечерас — а да, кад — нисам нитала. Биће вечерас, јер госпођици се врло журило." Ко сретнији од Корена! Није га ражалило, што му је Милица вратила писмо, шта више радује се тим новим препонама, које су подметали његовој љубави. Сад види, да га девојка љуби, и слути, да ће очев отпор у ње још више распирити тај осећај. Знао је одмах, да ће га чекати код рибњака. Пред вече се упути стазом на пречац. Није се бојао, да ће се туда с киме срести. И стигне у извесно време к рибњаку. Милица га већ чекала. „Није право, што сам вас амо позвала; но морам вам рећи, како се догодило!" рече она нагло, кад је Корен поздрави и ухвати за обе руке. Били су на оном месту, где се први пут пољубили. „ Чујте! Елза, Меденова госпа, све је рекла оцу! Где и како је сазнала ..." „То ја знам," иримети Корен. Сад им је била сплетка јасна. А и узрок је Корен одмах погодио. „Избор, избор, тај несретни избор!" уздахну он. „Да, да, то сам и ја увек мислила." „ Али осветићу се, па било шта му драго. Меден мора пасти!" „0, махните се тога! Мили Андрија, махните се тих ствари!"