Стражилово

Б р . 30.

СТРАЖИЛОВО

471

„Којих? Избора? Није могуће!" „Попустите, то је прво, за што вас молим! Отац је тако раздражен. Сад је у вароши и код капелана господина Антуна и. . ." „Шта, код Антуна? викне Корен уплашено. „Да, одвезао се после иодне и још га нема натраг." „Онда је рђаво но нас. 0, несретни народе!" „Махните их, нека сами сврше, шта имају међу собом. Не идите међу њих, — то сам васхтеламолити. Још није све пропало!" Корен је једва чуо девојчине речи. .Г.лас, да је Боле одсада јаван противник Храстов, врло га разједи. „Милице," рече после кратке почивке, „ви не знате, шта је то, кад човек посвети све своје снаге, све своје страсти једној светој идеји; кад му душу испуњава тоила, врела жеља, да користи свом народу и отаџбини, а при томе мора да гледа, како нападају на ту свест и како ју нодло употребљују, да постигну себичне, страначке цели!" Девојка га није разумела, али страсна ватра, која сева из његових очију, била би је скоро одушевила и занела, да није већа њена брига, како да препречи очити раздор међу својим оцем и тим страсним Храстовим конципијентом. „Ви велите, да вас сасвим обузима брига за отаџбину," рече она некако страхујући и бојећи се, а мене — мене зар не љубите? „Милице!" „Одговорите ми!" „Љубим вас, то знате, као год што знам и ја," рече Корен, и његово поштено око срете се с њеним.

„Па зашто ми не испуните жеље? Зашто ме не послушате и не уклоните се из борбе, која нам није од користи, и која ће сад бити безуспешна —■ као што сами рекосте?" „Не могу!" рече агитатор одлучно и обори очи. Девојка скоро да бризне у плач. „Ви ме приморавате, да вам још нешто кажем," рече она, па зајеца и сакри лице. „Шта?" „Отац вели, да ви имате понајмање права мешати се у те ствари; — вели, да се најпре за се побринете. То ми је нребацио и због вашег писма!" Корен задрхта и обори главу. Данас му по други нут то пребацују; но сад га већма пече, него оно први пут. Наста кратка али мучна ночивка. Девојка се прва обрну свом љубавнику, и наслони на његово раме своје румено лице, на којем је дрхтао у нола нлач у пола осмех. „Андрија!" шану у пола гласа. Није се могао уздржати. Страсно је загрли, иа јој узе љубити очи и уста. „Да, да, Милице, ја ћу те послушати," рече он тихо. Први пут јој вели ти. А и њу обузе код тих речи неки чудан, сладак осећај. Из дворца се зачу звонце, које зове раденике на вечеру. „Хвала ти, Андрија! Лаку ноћ!" „Лаку ноћ!" Растали се брзо. Он још застао и гледа за њом, док јој се није изгубила бела одећа за баштенском оградом. (Свршиће се.)

ЛУКИЈАН МУШИЦКЕ 0 ПОСМРТНОЈ МУ ПЕДЕОЕТГОДИШЊИЦИ. КРИТИЧКА СЛИКА. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИНА. (Наставак.)

морам сеЈОш задржати, да изнесем потпуну слику Србина, да истакнем све Србинство пјесниково. Српски је народ бројем мален, али је толико већи духом. Његов понос није мањи од поноса францускога народа. Силу негдашњег: »0ш8 готапив аит!« тек онај може разумјети и чути, који говори: »Ја сам Србин!« Али мени није нознат народ, коме је име народно већа светиња, него гато је Србину српско име! А на српскоме Парнасу нема пјесника, да поносније слави име срнско; да га то име више срећи и одушевљава; да му је то име већа светиња, него што је Мушицкоме.

Оду Живковићу у обрану народног карактера започиње овом. снажном апострофом: 0 име рода, којег сам вјетвица, Већ увјенчано славом и честију! Кумире мога срца, духа! Па наставља потрзајући још снажнију. убедљивију, оштрију обрану попут оштра мача: Ах, јест по горком неЈцастију, истина, Да многе прси нашега племена Варварство, завист, мест, клевета Пагубну к обш;ему благу ладност И раздор страшан тјесно закључују! Но чија рука лице блистајугце