Стражилово

Б р . 31.

„Добио си сина, сине мој! Тако красно дете, као што си ти био." И старици се показа у оку суза радоснида; она загрли свог сина. Младена силно потресе та вест, но он ипак изгледаше хладан. „Сина си добио, Младене, јеси ли ме разумео? Красно дете," понавља старица, јер тражи, да се тој радости ча-Крстиних радује и дрво и камен, а не камо ли главом рођени отац. „Ходи мајци, да видиш новост, ходи." Доћи ћу доцније, имам посла," рече Младен. А његову нану нешто текну као нож у срце, те суза она застаде, као да се следила у оку. Сретна, ал не, двапут несретна мајка оде од свога сина. „Што ћу, син>а кукавица, опчинише ми дете, Бог их живи убио. Опчини га вештица, а она матора, (ту је мислила Циганку врачару) била јој је на помоћи. Земља их прогутала и Вог им дао жалост материну! Чини, чини!" Тако је уздисала старица, кад је улазила у кућу. Дошао и деда Никола и још неке комшије на бабиње, ал оца никако. Нико се и не усуђује, да за њега запита, јер већ проносили о њему по селу свакојаке гласове. 11ију људи ракију, ал ћуте као на даћи. Но кад се намножи друштва, одреши им ракија језик, па се разговарају и не гледају на домаће. Чича Марко приповеда, како је било, кад се Младен родио. „Е, децо моја, онда је чича Марко био млађи, па је и могао. Чича Марка и ди га не тражите! Ако ћеш у радњи, не дам се ни оним првима, па нисам се бојао ни кавге ни ракије, а, Бога ми, ни Њипула, (далеко му лепа кућа!). Да сте живи и здрави, децо моја! Да Бог поживи малог Мирка! (Тако му попа дао име на знамењу). Уметн'о се, да Бог да, на оца!" Тако напија чича Марко, а све жмирка. „Дај, Боже!" „ Ето, баш тако седимо и онда. Мал' те се и Младен није родио у четвртак. Тако ће и бити. Баш четвртак, четвртак. Још ја идем из варошке куће, баш сам био платио штајер. Онда је био мањи штајер. Чича Сава ме зовиу унутра, Бог да му душу опрости! Ходи, вели, ириљ-Марко, на чашу ракије, нашло ми се унуче. Говори тако, а лице му дошло чисто друкчије од радости. Хајд, хајд, велим ја, а ту се већ скуиило лено друштво, баш лепо друштво. Пије се у велико. Ракија лепа, није шала, . . . та, ето, као ова. Да Бог поживи малог Мирка, нек му право име буде Жива, да дуго поживи!" „Да Бог да!"

„Тако ми пијемо, а једно од чељади донесе Младена. Лепо здраво дете! Ја још кажем . . . (Ето, сећаш ли се, приљ'-Лецо ?) Ја још кажем: ха ово ће да буде једаред здрав човек, голем човек. Нек буде, рекох, само на оца и стрица, па макар и на деду! Пи, гаду мали, да те не уречем ! А они га изнесоше. И погодио сам. Док га видим, знам га у главу. 'Гако ми ове ракије, умео сам здраво да прошацујем. Ех, не знате ви још чича Марка . . . Дед, приљ-Мато, добро здравље. Да Бог поживи малог Мирка! Уметнуо се, да Бог да, на оца!" Тако напија чича Марко, ал не баш течно. Језик се често спотиче, очи жмиркају, глава клања, а дужа реч не може ни да стане у уста. Мало боље омирисао ракију, па већ дуби; издале га старачке ноге, ал га добра воља не издаје. „Добра воља најбоља!" вели он. Тако се гости на бабињама развеселише, а чича Леонтија још већма растужа. Баба Мила и не улази у собу. Дође и Младен, да види своје мушко чедо. Не могаше одолети своме родитељском срцу. Са страхом ушао у собу, но брбљање веселих комшија и ларма извукохпе га из неприлике. При том му се баба и нана и не десише ту у тај пар. Узе свога сина на руке. Из ока му сину зрак родитељске радости, а срце му, то пусто срце, заигра. Стари осећаји васкрсоше у њему. Мирни и сретни породични живот сину му у новој светлости. Он обгрли у души својој сву своју породицу. У тој души, која се одрекла свију светаца, васкрсоше у томе тренутку две слике као две иконе стетачке, слике његовог б&бе и нане. Он чвршће пригрли свога сина, па га онда предаде чељади, а сам опет изиде у двориште. Заверио се у себи, да не ће више никад отићи на оно грешно место, на коме мал' те не изгуби душу и све, што му до сад драго беше. Душа његова бијаше тако разнежена и пријемљива за све, што је лепо и добро. Беше слична лепом пролетњем дану. После дуге студеии, која владаше у грудима његоговим, сину нова светлост и роди се нова топлота. Леда нестаде. Али јесте ли видели пролетњи дан? Над ту нову светлост навукоше се облаци. Страст се појави, као поновљена бољетица, а свест му помрче. Она дивна и страшна слика изиђе му пред очи и сила њена за час га свег обузе, а он бијаше као у грозници. Нешто га гони, да иде, нешто га тако силно себи привлачи, као месечара она тајанствена, бледа светлост. Седи у стаји на кревецу, уирво угасли поглед