Стражилово

СТРАЖИЛОВО

онтија у кошуљи и гаћама, сав разбарушен и блед. Младен коракну натраг. „Младене, овог ирага да ниси ирескорачио!" „А ди је моја жена?" „Младене, овог прага да ииси ирескорачио!" понови чича Леонтија, а глас му претњом дрхташе. Он уђе онет унутра, а врата остави незабрављена. Младен опет уђе у велику кућу и заиали свећу. Гледа по соби, а поглед му крвав и махнит блуди тамо амо. иа се задржи на икони св. Николе, крсног имена породиде ча Крстиних. Неки га бес спопаде. Он зграби слику и лупи је о земљу, а оквир пуче тупо одјекнувши. Још приђе икони и згази је. За тим седе на клупу уза сто и наслони главу на руке, па стиште главу. Тако сеђаше дуго, дуго. У његовој души поче опет беснити страшна бура, она борба, што све уништава. Крв му силно јури у главу, а мисли доспеле до границе лудила. После дуге борбе једва потече и суза из очију. Веше то тешко исужена суза, као да јој извор у камену почиваше. Та суза му олакша сињи терет. Он диже пога-

зкену икону, делива је жудно и побожно и узе се молити своме свецу заштитнику, да му помогне. Утешен поседи једно парче. Хтеде већ лећи. Но таласи, једва смирени, опет се иодигоше, запљускаше му свест, она помрче. И опет баци икону и згази, па онда викну страсним гласом: „Одричем те се, одричем те се за увек. Ти си крив, што сам несрећан. Сагорећу те, јер не верујем у тебе!" и ои оиет згази икону. Понда се страшљиво обазре по соби и гледаше блесасто у све кутке, као да се боји, да га когод не види. За тим извуче из џепа неку артију, развије је и извади из ње једну дрну сличицу и стаде је љубити. То је била слика Маријина, коју је једаред украо с ормана њезина. Кад је ижљубио, брзо је опет стрпа у џеп, баци свећу и оде у село. Поће јурити по улицама, а не зна ни сам, куда ће. Као да га шиба неки нламен бич, који човек не може да опипа, ал га ипак његов швигар до срца пресеца. После поноћи врати се кући и леже, да одмори своје измучено тело и дух 1Гетао будилник успавао га је. (Наставиће се.)

АГИТАТОР.

РОМАН ИЗ СЛОБЕНАЧКОГА ЖИВОТА. НАПИСАО ЈАНКО КРСНИК (Свршетак.)

XIV. ог је вечера Храст дуго чекао свог конци|^-пијента. Немиран је, те му се не мили ни вечера, ни разговор са женом. Често прилази прозору и гледа на улицу, да ли долази Корен. Лепа месечина, па се далеко види. Ал Корена ни од куд. На иослетку се диже, да пође у крчму у нади, да ће га онде наћи. Оде у читаонипу. Што га жена задржавала, то га више дражило. Но ни тамо не нађе Корена. Нико не зна, где је. 1>раћајући се кући, расиитао се у његову стану; но заман. Дошао је љутит кући. Сутрадан ево Корена у обично време у писарни. „Где сте били синоћ? Шта је ново, како стојимо?" запита Храст. „Не надам се, — рђаво је, рђаво по нас! Биће најбоље, да одстугште од кандидатуре!" „Шта, ви ми то саветујете, ви?" „Уверен сам, да ћемо пропасти. Боле се свезао са Антуном, па сад судите сами." „Добро! Одступити не ћу; хоће ли борбе, имаће је! Ако проиадпем, пропашћу часно!"

„Ја држим, госнодине докторе, да ће бити пробитачније, ако одступите," одговори Корен. „Ко вам је натурио ту мисао, ко вас је препородио за једну ноћ?" рече одветник и стаде пред Корена. „Уверење, да је све узалуд! А уједно осећам, да ћемо стећи тим тврдокорним отпором још више противника; помислите, сад је и Боле. .." „Аха, то вас пече! Газумем разумем — за што..." „Не вређајте ме, господине докторе! Уверени сте о мојој доброј и истинитој вољи; али кад је све узалуд, свако агитовање ..." „Боље ноштено пасти, него срамно умаћи! Тако сте још јуче тврдили!" „То и сад тврдим ! Али у политици морате мислити и на све могуће последице!" „Изврсно! Сад сте постали опортуниста!" Гастану се оба зловољни. Два дана доцније донео је дневник глас, да је др. Храст одступио од кандидатуре. Тај је глас тако изненада дошао, да не хтедоше веровати многи од докторевих присташа. Тек кад им је рекао Корен,