Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 32.

Кад је с одличном сведоџбом отишао у народ, обећавао је много, а желео још више. Видео сам га, кад је пошао. Веселијег лица и већег расиоложења још нисам видео. Само му се тешко било растати с друговима. С неким се пољубио и по три пута, па се опет враћао, да се још један пут пољуби, и да им рекне, да му пишу. Сиромах, као да је унао, да се с многима неће видети никад више. * * * Проптло је неколико годииа од тог доба. Ја сам живео у Б., док нисам свршио школу, а после потражим службу, и будем одређен у В., лепо место у долини, окруженој брдима, а испресецаној планинским речицама у којимаје се дивота купати. Лети после подне цела се варош дигне на купање. Кад пред вече пођеш у шетњу, само среташ једне уморне, знојаве и прапшњаве, како јуре на купање, а друге свеже, чиле и окупане, како, изгладнели и весели, хите на пиво или на вечеру. Брзо се и ја привикнем томе обичају, те сам после једва чекао, да идем на купање. Обично се искупи по неколико нас из комшилука или испред каване, те идемо заједно. Понесемо и хлеба и сира, па кад се искуиамо, а ми седнемо код једног извора крај реке, иа се мало и прихватимо. Ништа ти није красније, него иосле купања ужинати на зеленој трави. Слађе ти је онда парче сува хлеба, него други пут бог зна какво јело. Једног дана, кад ме познаници потражише, да идемо на купање. угледам међу њима и једног младог, али веома слабог и обрђалог човека, који ми изгледаше познат, али не могох да се сетим, где сам га видео. Руковах се с њим, а он се тужно насмеја: — Ти мене сигурно не познајеш? — Бога ми, не познајем. — Ја сам Чеда Божиновић. Чини ми се, све се окрену ожо мене. Приђох, па се пољубих с њим, али не могох ништа проговорити. Од онога несташног Чеде, који бејаше углед млацићке лепоте, снаге и чилости, беше ностао погурен и изнемогао болесник, због кога смо сви морали ићи лакше него обично. Оно румено, црнпурасто лице беше увело, пожутело и потамнело; оне ватрене очи беху угашене; весели иоглед бегпе се у тугу пре-

творио, и кад се на лицу осмех јавио, он је лебдео само око уста, до очију није могао допрети. Очи су биле израз ојађене душе, па се беху повукле у очпе дупље, из којих су исиод густих обрва тужно вириле, страшно изгледале. Место некадашњих наусница преко горње се усне спушташе занемарени бркови, а некада чисто младићко лице беше обрасло густом непоткресаном брадом, каква се јавља само у робијаша и људи, којима су деца помрла. Кад би га видела која од оних девојака, што су некад гинуле за њим, сад би се с ужасом тргла. Јест, сад би га се плашиле оне, које су некад крале прилику, да га се сите нагледају. Ишли смо ћутећи. Само је оп покашто нокашљивао, држећи меие за руку. — 0, Владо, Владо! Ваш ми је мило, што сам те видео. А све сам разбирао за те, па кад чух, да си овде, много се обрадовах. Знаш ли, како смо живели? Знаш ли, како се оно код Д. проводисмо? — Знам — рекох ја, и нехотице узданувши. — Сећаш ли се, кад оно код њега о слави осваиусмо, па после не дадосмо снавати ни његовим сестрама ни њиховим другарицама? Сећаш ли се, кад им оно груде снега у собу бацасмо ? Беше стао, па обе моје руке у своје узео. Био се усправио, а у угашеним очима бејаше се разгорела нека ватра, која је новраћала некадашњу живост погледу његовом. Нио је узбуђен. Дрхтао је. Пођосмо даље. Сви смо ћутали, поштујући слабост његову, а он целим путем није пресгајао помињати догађаје из прошлости. Сиромах, уживао је у усиоменама. Нисам имао кад да га упитам о узроцима промене његове, а нисам ии срца имао, да га за то запитам. ћутао сам и штедео сам га, мислећи, да ћу то после моћи дознати и од других. Дођосмо до воде. Свукосмо се. Свуче се и он. И нехотице ми падоше у очи две белеге преко леђа, које су изгледале као оно остаци од зараслих рана, али сам се чинио невешт, нисам га ништа питао. Но он је непрестано ћеретао, само га је кашљуцање покашто ућуткивало. Вратисмо се подоцкан, и тек кад смо се растали, дознам од другова, да је дошао из