Стражилово

Б р . 33.

СТРАЖИЛОВО

519

ЛУКИЈАН МУШИЦЖ 0 П00МРТН0Ј МУ ПЕДЕОЕТГОДИ ШЊ ИЦИ, КРИТИЧКА СЛИКА. ОД ЛАЗЕ ТОМАНОВИТ.А. (Свршетак.)

ојезији је Мушицковој главна мана, или да се боље изразим: што одузимље доста његовој лирици, то је дидавтика, што јој је главио обиљежје. Али како он мајсторски ту хладну врсту пјесништва зачиња, како ли разгријева! Узмимо само оду Стефану Живковићу, којој је сврха да поучи овог заслужног Србина, који је био духом тако клонуо, да је био почео осуђивати карактер српскога народа. Пјесник почиње оном свечаном апострофом: 0 име рода, којег сам вјетвица ... на му овако своју приврженост изјављује: Нит жеђ користи, нит ће ме принудит По дугом труду цјел осујећена, Нит намрштено грозно лице Тирана, ја да на тебе вргнем Ил' хулу, љагу, или јединственог Бједњака дјело подло и безчестно. Та против твојијех врагова -— наставља тул ћу испразнити љутијех стријела. Из пријатељства Србин ми испада и постаје на вјеки немио, ако те језиком вријеђа. Па се од једном обрће Живковићу: Дај руку, дај да бранимо народ свој. Признаје многе нороке појединаца, али не допушта, да се цио народ окривљује: Стефане, знаш, да дивијм на воћкама Прицјепљујемо нитоме, вкусне; а На умну, хвалну твар предивне Зар добродјетели не можемо ? Па предсказујући вријеме срећније кличе радосно: А благо вјековом будутцм! видиће Ио улицама питом и красан нрав; Астреју с ликом кротки муза Дворе и кућице поодећу. И завршује: Да та времена брже сину, њежни дух човјечности да се у наша срца усели, љубимо топло и искрено свој род! Чујмо само пјесника у самоћи Шишатовачкој и црној бризи чим се ћеши, чим се занима: Утро тисја блестит; сердце весело мње. Друже, варвите, пој. Гласа ти сладост'ју Дом ГЦиљановича и Тиху нашу пустињу во Свјат восторг приведи

Па коме ће пјевати? Внов да ми воспојим пјесн, Милу сербскоме племени. С ним сладјејет живот, смрт не ужасна в нем. И ком није суђено да у крилу милог српства умре, то је бол! В хладном сјеверје, ах, Јанкович, Терлаич с ним Тепли Серби испиша Смерти чашу без сродничих Слез! Их пепел свјанцем кто положит в ковчег? Многим то недано! всјуду разсјејан Серб . . . Зато кличе, да подигнемо један пантеон свијема заслужнијема Србима. Гдје ни урна блеснет нам, В том поставим имен скрижал. Ето сврхе ове оде: ето како се отреса црне бриге па узлијеће у »свјат восторг« бједеи пјесник, у ведрине надземне. Па у истој пјесми има и ова њежна мисао : Мати добрих јест душ' сербски драги иарод! Па и ова: В наших видјехом днех, јако народом сут Стјени — перси, сердца; к обхцему шастију Всјех љубов — јест богасгво. Обш;е благо љубјај богат. Па да докаже, да без крјепке воље нема на свијету краснијех ђела, истиче за примјер Рајића, Стратимировића, Орфелина и друге савремене заслужне Србе. Све то у једној пјесми, у једној цјелини сливено, фала његовијем лакијем лирскијем полетима, фала збијеноме сгилу класичкоме. Што се тиче стила Мушицковог узмимо само његову пјесму: На Видовдан. Да грозна сербском духу иозоришта! 0 мати бједе вечеро кнежева! Уви, Лазаре, што ти рече! Подиже невјеру поред себе! А благородну низврже душу, ах На вјечну Сербом жалосну пагубу ! Он рече! Уста Милош, духа Храброшћу, душе красотом, дика Свег сербског рода; перси му се волнују, У духу расте намјера гигантска. Јунак не трпи подлу љагу. Одлази. Ждрал нам га вјерни чека.