Стражилово

Б р. 34.

СТРАЖИЛОВО

повељи од г. 6914.=1406., индикта XIV. (в. Агсћ|Уа Ји4о1Пса а КошашеТ, Висигеа^ 1865. Тош. I. ра§-. 17.). Оба та ирва, велика и часна манастира у Влашкој саставио је управо познати нам из повести о измирењу српске дркве с дариградском патријаршијом Грк Никодим »ГЛАГОЛОМћ тлћкоклтелн ! 0 ком ћу

Грку и о другом Грку, св. Ромилу, којег су моћи у Раваници почивале, на другом месту више што рећи. Засад морам овде стати мало, јер сам сустао, и то тако сустао, да не могу ни крочити даље. Баш ми досади и ова ужасна врућииа и још више ми досадише они пријатељи моји многоглаголиви и посетиоци фрушкогорских манастира. (Наставиће се.) .

БРАНИЧ СРПСКОГА ЈЕЗИКА. пише јован живановић.

1.) Жртавник. Знам да би г. архим. Руварад хтео да замахнем „јаничарски" на пав'ћ тб ника, али ми је додијало већ Врат ломити, по гори* ходити, По хајдуци, по лошу занату. За сад ћу да изаберем реч из „Летописа" Матице Српске и о њој ћу говорити. Не ћу казати име пигачево и тешко ће се ко довити кога се тиче, само се бојим свога побратима Сандића, да ме не ода, јер он је морао бости очи своје са рукописом пишчевим. У „Летопису" — не ћу да кажем у којој свесци — долази реч жртавник. Онај, који је ову реч употребио, заиста је мислио да је жртвеник руска реч, те ју је хтео да посрби жртавником. Али се писац љуто преварио у рачуну. Реч жртвеник гласи у старом славенском језику ;г;(> г, ткмшкх. Овај супстантив долази од адјектива жрч,ТКМ1Т,, а овај адјектив од супстантива гкргтвд. У старом српском језику од адјектива жрвтввнв кад се начини супстантив жрвтвБНикв, онда се оно а после в није изговарало, као гато се и дапас код овакових речи не изговара, н. пр. од адјектива тежатан гласи супстантив тежатник, дакле а испада. По што је у старом српском језику тешко било изговорити три конзонанта твн, то те између т и в умећало а или ј , које се као а изговарало. Дакле место жртвник изговарали су наши стари жртавник. Тако и слоужћбтикћ изговарали су наши служабник, прем да у овој речи у старом српском језику има 6 између ж и б. Али у данашњем српском језику стојимо са овим речима другачије. Као што сам више пута казао, тако ево и сад велим, да је језик у непрестаном развитку, а главни чинилац, којим бива тај развитак у језику, јесте аналогија. Тако је по аналогији адјектива, којима је наставак ен, постао данас код нас адјектив жртвен. Не говори се данас жртван према старом словенском жрхткмп., него жртвен по аналогији адјектива, као што су зелен, црвен, студен, шарен. Тако су многа адјектива данас код нас постала по аналогији адјектива, која имају наставак ен, а у старо време имали

су наставак ђнђ, н . пр. жет~вен у ст. слов. ждткмп>, иглени у ст. слов. иглмп>, клетвени у ст. слов. клдткм11>, ланен у ст. слов. дмшгг,, маслен у ст. слов. мдслмп,, меден у ст. слов. медмп., молитвени у ст. слов. молнткмп,, оцтени у ст. слов. оцћтмп. Кад од оваковога адјектива начинимо супстантив са наставком ик, н. пр. на молитвен кад додамо ик, онда ћемо добити молитвеник, а не молитавник. Кад на клетвен додамо ик, онда ћемо добити клетвеник, а не клетавник. Кад на службен додамо ик, онда ћемо добити службеник, а не служабник. Па тако кад и на жртвен додамо ик, морамо добити жртвеник, а не жртавник. Ако је у ст. српском језику долазило жрБтавБникц данас то у овом случају вигае не приличи, нити је добро, него се мора говорити и писати по данашњим законима нашега језика жртвеник. 2.) Историоиисаи/. А шта ћемо са историописцем? Кад видим ову реч наштампану, одметнуо бих се одмах опет у хајдуке, па бих јавно на друму напао на онога, који ову реч употребљава. Та ено је наопако у најновијој књизи српскога „Летописа". Али не ћу нападати ни на писца, ни на критичара, ни на уредника „Летописа", јер сам већ казао, да ми је додијало хајдуковање, него ћу мирно гледати да докажем, да реч историоиисац није добро сложена реч. Ја сам пре говорио о речи милогост да не ваља и која би требала да је детерминативан композит, и доказао сам, да не може значити мили гост него име људско, те првом приликом кад будем крстио чије дете, ја ћу му наденути име Милогост, јер заиста само то може значити, а име ће бити ново и лепо, па ће се сваком допасти. Историописац пак требало би да је зависан композит, да је случајно добро сложена реч, али није добра, јер да је зависан композит добар, мора се пазити на ово двоје: 1.) Друга реч у зависном композиту не сме бити засебна, самостална реч, него само са својом предњом речју сачињава реч својим наставком, н. пр. винобер, ветромет, коломаз, козо-