Стражилово

598

СТРАЖИЛОВО

Б р . 38.

9 ) Овдје се подразумијева Г. Галилеј, преходник ГБутнов. 10 ) Сувишно је казати, да се овде говори о Данту. и ) Иетрарка, који је класичну еротичну лирику заод!*енуо чистијем рухом питомог језика златног вијека италијанског. 12 ) Храм 8ап1;а Сгосе у Фиоренцији јесте италијански е 81; ш 1 п 81:- е г. 13 ) Овај призор, што га ијесник живопише по једној легенди, коју нам је сачувао Павзанија, величанствен је, не само са своје подобности на оном мјесту, него и због вјештине, којомје изведен. Неки држе, да су то најсавршенији стихови цијеле италијанске крвижевности. 14 ) Маратонски гробови и ноћне авети, што се по кази-

вању Павзаније иризиру онијема те путују испод Еувије, иодсјећају пјесника на Пиндемонтова младеначка путоваља, и на Ајантов гроб, који се налажаше на Ретејском вису при Хелеспонту, гдје се некад бијелилеј гробнице грчкијех јунака, погинулих у рату тројанском. 15 1 „ПГгит Ахилов, Хекторовом крвљу напојен, неправедно би досуђен .Јаертијевићу; али га море уграби и ионесе, не к Итаци, него ка гробу Ајантову." Павзанија. 16 ). Гроб Илов, ког спомиње и Омир („Илиј." пјесма XI.; ст. 166). 17 ) Т. ј. држава Јулова илемена: држава римска (Ј и11 а §;епб). 18 ) Омира.

•■\У\ПАЛ/1 А^Г^ \ \5\ГчГ АГ

ПОСЕТА У ДОБРИ ЧАС. НОВЕЛА МАТИЛДЕ СЕРАО. (Свршетак.)

III. ■ ри ручку је господин ђорђијани био сав блаЈ р Т жен и весео, а два се глумца трудили, да буду расноложени. Али све, што им синоћ изгледало лако, биваше све то теже, како се приближаваше час извршивања. Од очевог доласка, кад их је загрлио, морадоше једно другом рећи „ти", звати се по имену и предусретати се младеначком нежношћу. На сваку реч, на сваки гласак, који би их и нехотице подсетио на нрошлост, Гвидо је сав пребледио, а Ема поцрвенила. Међу њима је владала врло осетна узбуђеност. Колико год беху готови на све; колико су год пазили, да их не изда каква реч; колико год се трудили, да. забораве своје личне одношаје. ипак се истина огледала на сваком кораку, — а у њиховим се душама подизала читава бура: бадава, не могаху угушити савест. Додајте уз то још бојазан, да и најмања непажња може да обори цело њихово претварање, а што је најгоре, њихову пусту, али постојану жељу, да ова вештачка представа не сгвори нешто ново, нешто, што они не желе. На степеницама, док је ђорђијани ишао први, Ема је тужно гледала свога мужа, чиме му хтеде рећи: — Еако ћемо до вечерас истрајати? А он јој одвратио одлучним погледом: — Промучићемо се. Судбина ће нам помоћи. И попеше се. Али се код куће бојазан удвостручила. Изгледало је, као да ђорђијанија занимају баш разговори, који су изазивали највећу опасност. Његова наивна питања узнемириваху њих двоје, којима је ваљало да му одговарају. Бедни и добри отац јако је волио своју децу. — Јест — говорио је старац — врло сам радостан, што с вама проведох ово пола дана. Знаш, Ема моја, писма су лена ствар за оне, који су далеко, али ја више волим овакву посету, ма трајала

и само неколико сахата. 'Ги ми баш добро изгледаш, ћери моја; лепша си сада и нежнија. Је ли да је тако, Гвидо? — Тако јој и ја велим — одговори Гвидо смешећи се. — И пише ми. 0, што се тога тиче, ћери моја, уверавам те, да ми Гвидо у својим писмима вечито о теби пише. Рекао бих, да си га ончинила. Баш је то диван муж. — Тако је, — потврди Ема тихо. После Еминог одговора ућуташе мало, а Гвидо оборив главу изгледаше, као да броји шаре по чаршаву. Али отац опет настави: — Тетка Елизабета пуно, пуно вас поздравља. Знате, та вам увек тороче, али вас од срца воли. Ти си јој, Ема, била мазуница. Па и сада само о теби говори .. . —• Тетка је тако добра. . . — Врло добра. Помисли само, пре мога поласка рече ми: „Бише бих се радовала, да Ема добије синчића..." Овде се ђорђијани, поред све своје простодушности, сети, да је био непажљив. Виде, како се Емино чело набори, а виде, да, и зет поче да суче брк руком, на којој набрекнуше све жиле. — И твоја рођака Розалија — ирихвати тада, да би скренуо разговор — и Розалија је "здрава, али је и она много нретрпила. — 0, за што, зар се није венчала са Пјетром? — запита кћи са мало ироније. — Јесте, венчала се с њиме. и здраво се волели. Ма не знам како, не знам за што, Пјетро се мало одушеви за неку Неапуљкињу. — Би, оче, велите, мало одушеви? — Па да. Било па и прошло. Немој бити тако строга. Али се Розалија растужи, па ти ту беше илача, комедије . . .