Стражилово

628

СТРАЖИЛОВО

Б р . 40.

ЈЕДНА ГЛАВА ИЗ ДОСТОЈЕВСКОГ. НОВА ПОЗНАНОТВА, — ПЕТРОВ.

,сј||§Р еме је мало по мало протицало, и ја се по< чех привикавати. Сваким даном све су ме мање смућивале свакидашње појаве мога иовог живота. Догођаји, околица, људи —■ све ми се иекако лепше допадало. Дакако, није било можно сасвим се помирити с тим животом; али је ипак давно већ требало рећи: што ти је, ту ти је. Све сумње, што ми још остадоше, запретавах у саму себи, што сам могао дубље. Нисам се више повирао по заточењу, као неки изгубљени човек, нити сам игсоме дао да позна, како ми је. Дивље-љубопитни ногледи заточенички не заусгављаху се већ на мени тако често, нити ме пратијаху више оном измајсторисаном дрскошћу. И они се већ на мене били навикли, чему сам се особито радовао. Ишао сам већ по затвору, као по својој кући, упамтио сам већ и своје место и могао сам већ рећи, да сам се навикао и на такве ствари, о којима сам мислио, да се никад нећу навићи на њих. Редовно сваке недеље ишао сам да обријем пола главе. Сваке суботе, о одмору, позивали су нас све једног по једног из затвора у стражару (који се није обријао, тај је сам за себе морао одговарати); ту су нас баталијунски бербери сапунили хладним сапуном и немилостивно нас гребли најтупљим бријачицама —■ мене и сада гроза хвата, кад се само сетим те страхоте. Но наскоро се нађе и томе лека: Аким Акимовић показа ми некога заточеника у војеном одељењу, који је за копјејку свакога својом рођеном бритвом обријао и тако заслуживао по неку пару. Многи заточеници одлазили су к њему, да би се само опростили државних бербера, и ако иначе нису били мекушци. Тог нашег брицу звали су мајором — откуд то, не знам ни данас; а по чему би он могао бити налик на каквог мајора — ни толико не знам. И сад, кад иишем ово, као да гледим тога мајора; висока, сухоњава и мучаљива момчина; поприлично глуп, и увек удубљен у свој посао а удиљ с ременом у руци, на ком је и дан и ноћ оштрио бритву, која се већ сва прекојасила, што ју је истрошио и изоштрио. И могло се сасвим лепо видети, како се сав предао томе послу и како га сасвим озбиљно сматра јединим задатком свога живота. И у истину он је био савршено задовољан, само кад је бритва оштра и кад се нађе ко, да се брије: сапун му топао, рука лака а кад брије, као да кадиву глади. Очигледно: он је уживао и поносио се својом вештином и немарно је примао своју заслужену копјејку, као да ту није копјејка у питању, него вештина. Зло прође неки Афанасјев од нашега плацмајора,

када му, потказујући нас, спомену једареда и нашега брицу, па га у непажњи назва мајором. Плацмајор се нађе увређен и разгоропади се на сву меру. „А знаш ли ти, хуло, шта је мајор?" дерао се он, пенушећи се од зорта, као што је већ његов обичај био. „Разумеш ли ти, шта је мајор ? И макар какав нитков заточенички дође ти и сме да га назове мајором — мени у очи, у моме присуству!..." С тим је човеком само Афанасјев могао излазити на крај. Још од првог дана живота свога у затвору ночео сам снивати о слободи. Рачунати и мислити, кад ће година мога затвора изићи на конац, и то на сто и сто начина — бијаше мојом најмилијом забавом. И не могох ии о чем другом ни мислити, до о том; и уверен сам, да тако ради сваки, који је на неко време остао без слободе. Не знам, да ли су и остали заточеници тако мислили и рачунали, као што сам ја, али чудновата лакомисленост њихових нада поразила ме већ на нрвом кораку. Надежда затвореног, слободе лишеног човека сасвим је другог рода, него што је у обичног човека. Наравно, иада се и слободан човек (рецимо, да ће му се променути судбина, или да ће му се што било испунити, што је предузео), но он живи, он ради; живот око њега повлачи га за собом и он се врти као и остали у колу свакидашњега живота. Но није тако код заточеника. Дабогме, и ту је живот — у затвору, у оној тврђави; но био тај заточеник какав му драго и био он осуђен макар на колико времена, он сасвим инстинктивно не може да узме своју судбину за нешто, што постоји, што је свршено, за саставни део обичног живота. Сваки се заточеник осећа, да није код своје куЛе, него као да је у гостима. Љему је двадесет година, што и две, и сасвим је уверен, да ће он у својој педесетпетој години, кад се опрости робовања, бити исто тако свеж и млад, као и сад од тридесет и пет. — „Још ће се то живети!" — мисли он и гони од себе сваку сумњу и остале досадне мисли. Па чак и они, што су прогнани без одређена рока робовања, чак и ти се надају, да ће тек наједаред — не питајте, како и од куд, — доћи решење из Петрограда: „да се пошље у Њерчинск, у рудокопњу, и да му се одреди рок!" А тада тек настаје права слава! ЈГрво и нрво: до Њерчинска идеш скоро по године; а после: колико ти је боље ићи с друштвом, него тавновати! Па кад и то прође, одробујеш своје године у Њерчинску, на. . . И верујте, бива, да тако рачуна човек, који је већ у тај мах сав сед!