Стражилово

Б р . 40.

СТРАЖИЛОВО

629

У Тоболску сам их видео прикованих уза зид. Седи кукавац на ланцу, који није већи од рифа; крај љега је клупа, на којој спава. Ту је у Сибирији учинио што страшно и изванредно, па су га приковали. Седи по пет година, а деси се, да седи и десет. То су већином разбојници. Само сам једнога видео међу њима од господског рода; био је пре тога и у државној служби. Говорио је врло смирено, шапућући; осмех му био некако сладак. Показивао нам свој ланац и показивао нам, како се може згодније лећи на ону клупу. Мора да је био нека фина тица! Они се уопште мирно владају и изгледају задовољни; међутим, сваки је од њих сав пролгман жељом, да одседи већ једаред своје време. А на што им то ? Ево, на што: изићи ће тада из оне тескобне и загушне собе с ниским сводом, шетаће се по затворском дворишту и ... и шта ће више ? Изван затвора га већ нигда неће пустити. Он већ зна: ко дође с ланца, тога не пуштају нигда из затвора и до саме смрти остаје у негвама. Све он то зна, и он опет с неописаном жељом и надом чека, да му већ изиђе време, што има провести на ланцу. И зар би могао без те жеље преседети нет или шест година на ланцу, па не умрети и не померити памећу? Осећао сам, да ће ме посао спасти и да ће ми оснажити здравље и тело. Немир душевни без престанка, раздражење живаца, загушни ваздух у касарни — сатарили би ме сасвим. Што чешће бити на ваздуху, сваки дан се умарати, навикавати се на терете —• и ја ћу се још спасти — мислио сам у себи — оснажићу се, изићи ћу здрав, живахан, снажан и млад. И нисам се преварио: посао и кретање бише ми од велике користи. Са ужасом сам погледао на једнога између мојих другова (племић је био), како је тајао у затвору, као свећа. Дошао је, кад и ја, још млад, румен, живахан, а изишао је сав растројен, оседео, колена му клецала, и још уз то сипљахив. „Не", мислио сам, гледећи га, „ја хоћу да живим, и живећу." За то су ме онако рђаво и гледали с почетка заточеници, кад би ме видели, како се отимам о посао, и дуго су ме частили нрезрењем и нодсмехивањем. Но ја сам се на све то слабо освртао и вољно сам полазио куд му драго на носао — на пример, да печемо и туцамо алабастер; то ми беше први мој посао. А посао тај није био тежак. Старешинство инџинирско радо је олакшавало, само ако се могло, посао племићима, што најпосле није толико ни олакшање, колико је баш справедљивост. Чудновато би и било, од човека, који је у пола слабији и није нигда ни радио, искати, да уради исто онолико, колико и обични, прави раде-

ник. Но то се „одступање" морало увек крити; на то се многи и многи мргодили. Доста пути долазило је, да и племиће западне потежак посао, и тада су они, дакако, дваред већма робовали, него обични раденици. За алабастар се одређивала обично по три, четири човека; ту су обично слали старце и слабомоћне људе, рачунајући, наравно, и нас међу њих; но сврх тога додавали су и по једног правог раденика, који разуме ствар. Обично је ишао све један и исти, и то по неколико година, Алмазов, мргодан, мрк и окошт човек, већ у годинама, недружеван и малко настран. Нас је из дна душе презирао. Иначе, како је скуп на речима, мрзило га је и да нас псује. Радионица, у којој смо израђивали алабастар, била је на некој пустој и стрмој обали. И об зиму, особито у сумрачан дан, непријатно је било погледати на реку и на ону другу обалу. Нешто тужно, нешто, што ти срце раздире, било је у тој дивљој, пустој слици. Но још је скоро теже бивало човеку, кад се на белу, непрегледну пучину снега окоми с неба јарко сунце; тада би човек чисто полетео куд му драго у ту степу, која се почињала на другој обали и распростирала се према југу, као неко без краја дугачко и пространо платно — на читавих хиљаду и по врста. Амазов би се обично ћутећки и сурово латио посла; а ми смо се очигледно стидели, што нисмо кадри, да му помогнемо. Он се опет није ни освртао за нашом помоћу; хтео је зар да и сами увидимо, колико смо му криви и да се кајемо, што смо тако бескорисни. А сав је носао био, подложити пећ, да се пече сложени у њој алабастар, који смо му ми доносили. Сутра дан, кад се већ алабастар добро испекао, ваљало га је вадити из пећи. Сваки од нас узео би по један тежак маљ, наслагао би у неку ступу алабастра, па би га тако туцао. То нам је био најмилији посао. Крхки алабастар у часу се претварао у бео, светао прах, милина је било погледати, како се лако и лепо групга. Ми смо опет размахивали оним тешким маљевима и надизали таки топот, да нам је чисто самима било мило. Па кад се, најзад, .уморимо, а нама дође некако лако око срца; образи се свима зајаире, а крв потече брже. Ту би већ и Алмазов морао да попусти, те би нас гледао некако снисходљиво, као малу децу; равнодушно би укресао духан, но крај свега тога није могао не гунђати, кад би почео да говори. У осталом таки је он био са сваким, а у истину је био добра душа. Други посао, на који ме нослаше, био је, да окрећем точак на точилу у радионици. Точакје био велик и тежак, и ваљало се добро упети, да га човек окреће — особито кад је токар (раденик од жени-