Стражилово

Б р . 43.

СТРАЖИЛОВО

685

спектруму Фраунхоферове линије; поврх тога слоја је горљи, ваздушаст сдој, који се састоји из водоника н још каквог нама непознатог газа или елемента у опште. То је хромосфера. Оваку атмосферу из два слоја замишља специјално Секи, а остали научењаци држе, да је поврх фотосфере одмах хромосфера. — Слој хромосфере није свуд подједнако дебео, средња дебљина му је преко 1000 географ. миља. Хромосфера није тачно одељена од првог слоја, него прелази у н>ега и губи се у њему. Ни на својој горњој површини није правилна, равна, на њој се виде као неке мале ватре. као кад би на пољани запалили лан или кучине. То су протуберанце мање димензије, рудиментарне протуберанце. Жзглед хромосферин зависи и од наше атмосфере. Ако је ваздух пун водене паре, ако је дакле атмосфера бледа, беличаста, то ћемо тешком муком моћи и приметити хромосферу, но нећемо моћи видити, како изгледа. Ако је небо пуно ледених кристалића, хромосфера се ни не види, — док нам на против обични танки перјасти облаци ни најмање не сметају, да хромосферу добро видимо. — И над хромосфером је — као што смо већ једном споменули — још један тањи слој, који се види само при тоталном помрачењу сунчевом и даје нам венац (согопа). Оволико нека је речено о сунчаној атмосфери, а сад ћемо још коју рећи о протуберанцама за себе, каквих све има протуберанца, како постају и у каквој су свези са буктињама и пегама. Секи дели протуберанце по облику у четир групе. Прве му изгледају као гомиле набубрене хромосфере 7 неравне, већином зупчасте површине. Врло су светле, баш као и сама хромосфера, а има их највише и најинтезивније су у оним регијонима, где се и пеге појављују. — У другу групу спадају протуберанце, које изгледају као магла. Ове су најчешће и најобичније, — у ствари су поједина усамљена комађа, често остаци од много јаснијих протуберанца, којих је већ нестало. Видићемо их само, кад је потпуно чист ваздух, јер слабо светле према околној хромосфери. Оне достигну обично велике висине. — Најинтересантније су оне, што изгледају као поједини светли кончићи, који излазе из сунца и иду у висину често вертикално, доста пута косо. Ове су врло сјајне, често сјајније од хромосфере, те се лако могу видити и кроз облаке у ваздуху. Врхови тих кончића савијају се доле и шире као облаци, те тако дају врло интересантан призор, као да пада ватрена киша на сунце. Ове обично врло мало трају, а највише их је у близини пега. — Овима су врло сличне протуберанце, које изгледају као светли снопићи. Ово је четврта група протуберан-

ца; разликују се од пређашњих у том, што нису онако сјајне, што дузке трају, што их је много више, што се често више њих споје уједно, те врло велики простор заузму, и најпосле, што се појављују свуд, без обзира на пеге. Пошто смо се тако бар у неколико упознали с протуберанцама, посмотрићемо сада, како исте постају. Једну теорију смо напред већ споменули, по којој су протуберанце ваздушасте масе, као наши облаци. Талијански физичар Респиги (Веар^ћГ), управитељ универзитетске звездарнице у Риму, вели, да нас већ сам изглед протуберанца уверава, да то нису облаци или локалне кондензације у атмосфери сунчевој, него ерупције из хромосфере, која се често диже у више регијоне, у облику китице цвећа, па онда опет доле пада. Пошто ерупције те бивају огромном брзином, то он држи, да мора бити или у самој маси или на површини сунчевој каква репулзивна (одбојна) снага; он је приписује електрицитету, који би био у фотосфери. Целнер дели протуберанце не по њиховом облику него по постанку и то у две класе; у прву спадају протуберанце, које изгледају као облаци у хромосфери, а у другу протуберанце еруптивне природе. Узрок ерупцијама био би неједнак притисак дотичне ваздушасте материје у унутрашњости и на површини сунчевој. Уједно мора се узети, да има један погранични слој, који дели слојеве, у којима је неједнак притисак, једно од другог, — који дакле дели простор, из којег бивају ерупције, од простора, у који бивају ерупције. Притисак сунчане атмосфере онде, где иста граничи фотосфером, врло је незнатан, од прилике нешто већи од половине притиска наше атмосфере. У нижим слојевима притисак расти наравно са дубљином дотичног слоја. Целнер је израчунао, да је тај притисак у дубљини од близу шест милијона метара испод фотосфере, где се налази споменути погранични слој, 184.000 пута већи од притиска наше атмосфере. Секи мисли, да се та огромна еруптивна снага може протумачити експлозијом; тим је избегао то, да мора замишљати онај погранични слој у сунцу самом, нешто заиста врло смело и што се једва може замислити. Још настаје питање, да ли сва она ваздушаста маса, која чини протуберанце, долази баш из унутрашњости сунчеве, или је извор њен други какав, нама можда непознат. Секи мисли о томе овако : кад би баш из унутрашњости сунчеве непрестано један известан газ, као што је овде водоник, излазио, и кад би се то понављало већ од толико хиљада година, као што је то случај код сунца, то би сунце добијало све већу атмосферу од водоника;