Стражилово

674

СТРАЖИЛОВО

Б р . 43.

логику наше душе и наших дела у закутак гурне, па удеси онако, како она хоће. Тако се ја нисам сетио тог разговора нити сам буну у икакву свезу доводио с Најом, ма да су ми у стану казивали, да је за време мога одсуства неколико пута долазила сељачка иека цура и силно распитивала за мене, а ипак није хтела казати, по што долази. -— Да није Наја? — Не знам, како јој је име, али је богме лена била ! Е, господине млади, та ви баш знате, шта ваља! — и стара се моја газдарица лукаво шаљиво насмеши и запрети ми прстом. — А, та, немојте! — и већ да се отресем, ал она: — Чекајте, чекајте, господине, донела је нешто за вас! Одмах, одмах! Донела једну шареницу. — А што јој нисте казали, где сам? — Чему? Ха, ха, ха! Ипак сте били предалеко. Пак сам мислила, немојте да се љутите, јест, ја сам мислила, да вам не би било можда драго. Јест, ђаво би знао, какве су данас девојке! Не стиди се то ништа, па да вас тражи, што се збила неприлика. Но, ви ме разумете. И тако сам ја мислила, још ћете доста рано сазнати. — Не булазните којешта, молим вас! пресечем реч брбљавој баби и похитим наноље, да пре одласка купим Наји свилену мараму и фиие вуне. Готово сам био сав нестрпељив, да што пре будем у селу и да се с Најом састанем. Возећи се онамо више сам мислио, како ћу удесити тај састанак, него ли како ћу изаћи на крај с буном. ТТТто да говорим о буни? У први сам мах већ увидио, да извештај није био претеран. Још један само час и ми бисмо прекасно били стигли за пароха и старешине. Стражара је већ горила на једном углу. Но опет у селу нам је био лак посао. Било их је ту тек нешто људи.

Није много теже било ни у пољу. Сељани није их било баш бог зна колико — побацали се истина нотрбушке по земљи, да препрече орање, и обесили се за точкове властелинских плугова; било је и силне вике, да је спахија подмитио суд и господу и старешине; но кад се војници приближили с бајонетима и двојицу или тројицу догурали до зида, онда се разбегао свет. Теже је било у шуми и по пашњацима. Онде сам морао употребити пушке. Но права се тешкоћа указала тек код гробља. Ту се слегло готово све село. И старо и младо, и људи и жене, сви су ту били, и свако најмањи, свако најнемоћнији држао је барем ћулу у рукама. А видило се и пушака и коса и сикира Некакав замрљан отрцан деран лупа као бесан по сеоском бубњу. Канда је тек сад дошао до праве сиграчке ! Пре но што су нас приметили, било је свакојаке вике, клетве, халабуке, било и смеја, било лакрдије и обешењаклука. »Вичу људи — добар знак ! Псето, које гризе, не лаје!« — помислим у себи. Чим се ми показасмо, настане гробна тишина. Светлуцање истакнутих бајонета на пушкама војничким имаде у себи нешто страшпо, нешто слична вијугању змије, па је деловало на народ. За први се мах све препало од страве. Ја употребим ту згоду па их узмем гласно позивати, да се одмах разиђу. Но овога пута, или сам био другојачији, но обично, или — што ли — ја не знам, мој глас није имао у себи сву снагу, кано другда, а ја сам то у себи добро осећао. Зато и буде, да се на моје речи подиже силна вика. — Не дамо ми! Продале нас старешине и парох. Добили најбоље земље па држе уза спахију против народа. А куд ће толики свет, кад му свеотеше?Па и свега тога није доста гладним вуцима, него дај отимај сиротињи и ово гробље, где нам дедови и прадедови од земана почивају, —• још онда, кад дођосмо из Херцеговине пре две стотине година! (Свршиће се .)

М А „Црне ли су очи твоје кћери Маре! „За то цриа вина точи ми, крчмаре! „Црне очи љубит, црна пити вина, „то је моме роду једина старина. „Све што ми је овдје на земљици мило, „све ми је увијек, ув'јек црно било: „очи, вино и гроб, — то је благо моје, „моје црно благо, црно је све троје!"

Р А. Тако Лазар пјева, шаком о стб лупа, све се чаше тресу и дрвена клупа; а остали гости, што около сједе, на пијана странца зачуђени гледе. „Шта се збуњујете, поштовани гости? „Неће овдје нико оставити кости. „Ја сам мираи дјечак, миран као и ви. „Чега се бојите? Остаћете живи!