Стражилово

Б р . 43.

СТРАЖИЛОВО

675

„Ја лупеж нијесам, а ни убојица ; „но суд царски каже, да сам пијаница. „Пијаница? Добро! Ко да боље суди? „Ја штујем, што кажу ти цареви људи. „Да, свакога штујем; ал не штујем тебе, „Милоше, твој поглед у срце ми гребе. „Шта ме тако гледаш? Немој се силити; „твоја дивља срџба сва ће заман бити! „Ко од нас двојице боље пјева, чуди? „Ко је бољи јунак? Нека Мара суди. „Ха! Милоше славни! Баш је срцба 'вака „За једног Милоша, за српског јунака ! —" Скочи на то крвца Милошу на лице, па осорно стаде испред пијанице: „„Срџба моја много коштаће те муке, ,,„ал на тебе п'јана нећу метнут руке! ,,„Отр'језни се сутра, ето мене справна, „„јер те иштем, хуљо, јоште и одавна; ,,„па већ нећеш пити — ево р'јечи своје „„нити црна вина, нити крвце моје! —" На те р'јечи момци згледаше се дивље, један другог крвним оком изазивље; једва да с' устегну обуздапи гаеви, јер им руке дршћу, у руку ножеви. Прешгаши се газда, пробл'једи му лице; пробл'једише усне гиздаве Марице; а страшљиви гости, не знајућ куд више, и чаше на столу пуне оставише. Остадоше момци; и у соби голи зас'јевнуше ножи. Ко ће да одоли ? Лазару је мишца кб у лава јака, ал пред собом има другога јупака. Тешко јесте лаву да предоб'је лава; ни Лазар ни Милош још не попуштава; један другог скопа, и грдно га туче: у мишци је челик, око пламен суче. Пон'јеше се тако; а ни једне р'јечи из крвавих уста неће им избјећи; свак се смртним муком голим ножем труди; муку само чујеш усп'јеханих груди. Пон'јеше се јоште, ал Милошу паде љути нож из руке — за час сами стаде; црвена му крвца источи из усти, и на тле се сруши, чим га Лазар пусги.

Стаде грозна вика, но ће Лазар ома још крвавим ножем, гдје се крије мома: „Дођ' на Дунав сутра, моја цуро славна!" Побјеже ко стр'јела преко поља равна. II. Тече мутни Дунав. С десне стране, с л'јеве, видиш само српске лијепе крајеве; а зора поздравља са небеског свода земљу, којом тече тако силна вода. И указа зора своје лице младо; ал ће Дунав: „Зоро, н'јесам ти се надо тако рано данас! Буд ти мука лака; ал зашто да будиш уморна јунака? —" Чуо Лазар овај разговор, на уста; ал пред оком магла стере му се густа; од синоћњих згода тешка му је глава, и све му је тешко —• кб да му се спава. Таре црне очи, наоколо гледа, али своје стање схватит му се не да. Шта је синоћ било ? Ох борбо, ох муко! У пустари с лавом Лазар се је тукб. Њега лав спопао за врат н за раме, пон'јеше се све до на крај једне јаме, и да с' не помоли он анђелу своме, оставити шћаше кости лаву томе. Ах ! Лав бјеше Милош ! Андио цура б'јела! Па не бјеше лава, не бјеше анђела! Сад се истом сјећа, помлади му лице, распитује жељно мукле околице. Хоће л она доћи? — А шта му је она? Зар мелем за рану оног срца бона? „Ах не бјеше синоћ толко вина пити, „пијан човјек може човјека убити! „Убити, убити! Шта сад мене чека? „Гдје ће више мира бити за менека? „Ал да хоће Мара, Мара моја доћи, „с њом се и у пакб може радо поћи." И тако стојећи у блату, све гледа, ал још људске слике разабрат се не да, у недоглед пусти равница се шири, само мрко око кроз трстике вири. И бијаше сунце у вис се попело, да на небу заузме своје старо сјело, кад ће млада Мара на коњицу живу прелетјети поље и очину њиву.