Стражилово

676

СТРАЖШГОВО

Б р . 43.

Мисли коњиц, вила на њему да сједи, па он неће мање од вшге да врједи. Ко стријела лети, руши, ломи, ваља, и за собом поље у чуду оставља. Јоште мало, мало! — Ево стоји Мара пред бл'једим Лазаром; срце јој се пара, стеже јој се грло, тајни јад је мори, па не може јадна још да проговори. Гледа момак цуру, ах, пред њиме, ту је њег'во злато! — ипак не мож' да вјерује. Што је тако данас сузна лица, бл'једа, и што њега с коња тако оштро гледа? „Ах, Лазаре! —" цура најпосле ће сада, „ево ти над главом невоље и јада, „немој мислит, да сам к теби дошла амо, „да по пустом св'јету заједно бјегамо. „Мојој тврдој вјери ти вјеровб н'јеси, „на крвнпчки синоћ спопали те б'јеси. „Милошевом крвцом окаљане руке „нек ти кажу стазу и паклене муке! „За Милоша никад не бих пошла била, „кад сам се са тобом тврдо заручила. „Ал сад више нећеш моје гледат лице: „нећу жена бити грозна убојице! „ Слушај: скочи народ, царски т' ишту људи! „бјежи, пр'је нег ти се срамота досуди. „Јоште ово за те на срцу ми лежи: „хоћу да се спасеш. Ево т' коња! Бјежи!" Лазар мукло слуша; скамењен је гледа, чини му се, да је као самрт бл'једа. Она сјаше с коња, па кријући лице, побјеже путањом веселе равнице. Сам остаде момак. Још његово око униждрено мотри у поље широко; са широког поља сврнут ока неће. Њега гледа Дунав, ал све напр'јед тече. III. Пролазили часи, пролазили дани, ал не бјеше л'јека Лазаревој рани; дивље траве једе, мутне воде пије, а од чистог сунца у блату се крије. Тражили га свуда; али њега нема; распитују Мару, ал је цура н'јема; распитују газду, ал је газда тужан, што три чаше вина Лазар му је дужан.

Свуд, гдје човјечија нога може станут, гдје убојице могу о по ноћи панут, свуда разгледаше, наперише уши ; само Мара знаде, када сузе суши. Мара сама знаде, ал причиња лице, Као да јој је жао, што нема убојице. Иштите га — каже — ту је, можда ту је! Па противним путем људе упућује. Мислила је јадна, одн'је дорат њега, па сад можда сретно он далеко бјега . . . Када једне ноћи она с' од сна трже, коњиц празна седла иред вратима хрже. Проблиједи тада лице јадне Маре; скочи на прозоре, завикну: Лазаре! Ал јој само Дунав, што се с' п'јеском кара, с далеке обале мукло одговара. Нема, нема, нема! Шта ће она саде ? Таре сузне очи, заузбија јаде; гледа у ноћ црну, ал у црној ноћи ништа, ништа нема, што ће јој помоћи. Само коњиц хрже, кб да цуру иште, кб да цури каже: сиђи у двориште! Она коња слуша, — окл'јевања није, јер већ јој се чини, да га разумије. Полако силази низа стубе млада, до коњица стиже — али шта ће сада? Ах, сретне помисли! „Ој коњицу, лети ! Не жали ме, оче; л'јепо ћу умр'јети!" И ко жути листак, кад га вихар носи, а од вихра не мож' покоја да проси, ■гако бл'једа Мара лети: мисб једна не да мира јаду њена срца б'једна. Напр'јед, напр'јед само! Мртво поље лежи, а све за њом дрвље и камење бјежи; а копитом коњиц тврду земљу туче, кроз ноздрве веље живу ватру суче. Крваво му жвало ноћни вјетар пије, о крваве боке љути бич га бије; кад из једног буса глас се зачу тада: „Ко то пољем лети! Заустав' се, млада!" Чији глас то бјеше? Зар спознаше Мару? Хајд', дорате живи, бјежимо к Лазару! „Заустав' се, млада!" још се једном чује, и у муклој ноћи грозно одјекује.