Стражилово

Б р . 44.

Лидија и седе поред њега. — Баш ми сад пише ђулијета, да је дала на пошту моју плаву робу од свиле. Како се радујем! Из друге се собе зачу ударање по гласовиру. Дошао Мата Мраз, да удеси Јермину „оклепану сандучину". Ал трипута је морала слати по њега. Пред кућом га узела под руку и увела у собу. Беше му нешто тешко на срцу. Тетка завирну кроз врата. — Ко то удара тамо? — нита Ореховљапски и ногледа нујно на прозор. — Сеоски учитељ, —• одговори Лидија и напрћи нос. — Јерма му стоји за леђима. Она га је н дозвала. — Оиет лудорија! — уздахну бароница и одмахну руком. — Јерма има чудне наклоности. Пастири, учитељи, старе девојке, то су њени људи. Довела ономад у дворану неко сељаче девојче. Маро, овамо, Маро, онамо; и нокаже јој све албуме. Треба јој то запретити. — А нисам ли ја то забрањивао и забрањивао? Ко ће мази да забрани? Кад отац хоће да казни, ти и Лидија не дате. — ЕЧ сктс! Учитељ! — рече Ореховљанска и превуче преко лица рубац. (На рупцу црвеним концем навезене круие). — На увек говори словачки! — ражљути се Карло. — Ономад ме назва апенко (бабо). Од куд сам му ја апенко ? — МИапо! МДапо! — уздише Лидија. — Масагош", киагош, 8а1атисси! — дода Карло гњевно. — И ти ништа друго и не знаш, само о твојој иолентеној Италији. Човек је овде у рођеној кући у туђини. Жена немачки, тетка талијански, а кћи наопако словачки! Трујете ми само овај ваздух. Боље ће бити, учите маџарски! И господар двора Ореховљанскога изађе на поље, а залупи за собом врата, да се кућа затресе. Баш се ражљутио ! Сама мисао на словачку реч доведе га ван себе. Већ је више пута хтео да промени и своје име у ГН оз Ш у ;. Поглед на посукнуле слике својих дедова увек га одврати од тога корака. Осим тога један се Ореховљански нрославио у боју на Мухачу. Слава тога нрадеда не би прешла на Дијошфалвију. П тако оста код својега старога имена. Сноменуо би кадгод, како му је прадед био Пољак, ако Ореховљани нису никад знали за Пољску. Тако мисли и његова зкена. Само да није ништа словачко! А маџарски говори тек из моде... — Хвала вам, господине учитељу, — рече Јерма Мразу, кад овај спусти кључ у свој џеп. — А сад да се мало прођемо ! Мраз би се изговорио, али му не даде немачка

695

реч, којом га је девојка ословила, јер немачки није знао. Јерма узе ћутање за одговор. И за часак ево ти је пред њега обучена. — Бећ давно хоћу да вас питам за имена разна цвећа, што расте код нас. Каже ми Мара Бохункина, ви познајете сваки корен и биљку. Мило девојче Мара! Да ми не бране, не бих се расгајала с њом. Учитељ иде немарно поред Јерме. И не опази, кад оставише село, па се упутише у гору. Дивно време јунија месеца. Сунце високо одскочило, кад се нашли у шуми. Пођоше уском путањом горе. Дах младога девојчета биваше јачи, а кроза њ као да се чуј куцање срца. Мата чује обоје. Ио образу му успламтела румен. Задовољство овлада њим. •— Шта сте оно свирали ономад у вече? Тај комад ме је довео до очајања. Нека свечана светлост текла је из њега. И оцу се допао, — поче Јерма, кад се успеше горе. — Ако се не варам, биће „К1;о га ргауЛи ћоп." Стара словачка песма! — Словачка! — зачуди се Јерма. — А Мара ми је још ни један пут није певала! ? — Мара не зна. Јерма не може да појми, како да Мара не зна, а словачки је. И она мисли: словачки је то исто, што и сељачки, паорски. Па као" вели у себи: „Има право моја мати, кад вели, да су учитељи само у капут обучени сељаци." Понда отрча, да се за кратко време врати и донесе пуну шаку горскога цвећа. Отпоче ботанички испит. Мраз је свему вољно поче учити. Разговор се разведе словачком речју, а ни сами не приметише, кад и како то дође. Од ћутљивог учитеља поста жив речник. Пређе у теорију, пође претресати суставе разне. Дође ред и на општу природу. Умесне примедбе девојчета воде га све даље. Јерма села крај њега, на му гледа у уста, те или одобрава или пориче што. Мата се нодмладио. Неки сладак дах веје с бића младога девојчета. У свакој речи видиш искрен осећај. У млађаној ватри метне своју руку на учитељево раме као дете, као право дете. Учитеља прође слатка гроза. Душом му полеће давно заборављено осећање. Збуни се, заћути. Подигне очи, а очи му се сретну с ведрим очима младе госпођице. Како мило светле! Каква је дубљина у њима! Она јагодна, пола отворена уста,... какво миље у њих! У цртама млађаних ланита читав хаос будућих осећаја и мисли, још неосећаних и непромишљених'. То је незнана лепота, прави нупољак од

СТРАЖИЛОВО