Стражилово

696

СТРАЖИЛОВО

Б р . 44.

руже! Не... то је зора, којој се рађају тек звезде, далеке, високе звезде !. . . И сунде пошло у заставу, кад се вратили и село. Мара трчи тгред њих, па илаче. — Шта је теби, Маро? — иита је учитељ. А она једва поче од суза: — Била сам у двору, како ме госпођица била позвала. А млади госнодин Ернест пустио вашке на мене ... Моја нова кецеља, ... ето ! И покаже исфотану кецељу. —- Ваљда није хтео! — нође је учитељ тешити. —■ Е, није! — прекиде га Мара. — Ал нека га! Јанко Ољша се заклео, да ће му се осветити ако икада. Госпођице, кажите му, нека га се чува. Како се зло наљутио, одмах извалио грдан проштац из плота. Ал је јаки! — Ернест је дивљак, — рече Јерма учитељу. — Немој плакати, Маро. Добићеш другу кецељу. А Ернест ће већ добити своје од оца. — Да! А за што се ваш отац смејао, кад сам ја викала у помоћ ? — настави сироче. Врцају јој сузе од образа. Али се мало ипак разведри, кад је и Јерма пође тешити. Нова кецеља ипак нешто вреди. — Идем кући, госпођице, да не напујда псе и и на мене, ■— промуца Мраз како тако немачки. — Шта сам дужна за удешавање гласовира ? запита га Јерма и извади кесицу. Илануо образ у учитеља. Те га речи тргоше из идеална сна опет у збиљу. Скиде шешир. Узе Мару за руку. И оде. Дошао кући, а не пали свеће, већ сео у мрачну собу на староверску кожну столицу. Дрвен сахат о зиду куца на тенане. Лимена шеталица блесне спрам прозора, кадгод откуцне. Матори мачак довукао се, савио реп, па се сломио Мразу на ногу. Мраз га и не гледа, а до сад није тако. Стара послужавка тури главу кроз врата, па пита, пгга господин изволева. — Ништа, Като, — одговори учитељ сетно. Напуни лулу, упали духан, па оде пуштати куторове дима. Кажу, духанџији не прија лула у помрчини. Ал он запушио, да се облак навукао у соби, па све куља кроз отворен горњи прозор на поље. — Кључ од звонаре! — зачу се сопран глас менђиков.*) — Што тако касно? — рече учитељ дечку. Пази, да се не угруваш на степеницама.

*) М е и ђ и к: ђаче, које иослужује у читеља. П р е в.

Мало за тим потрајало, а удари звоно. Меланхолично се и лепо разли звук звона с куле. Слепи мишеви посукташе отуд јатомице. Куд погледиш, мрачни прозори. Само у црквењака гори жижак. Стари Похунка седи с молитвеником и моли се богу. Пред кућом стоји Мара с Јаном Ољшом. Врата оставила мало отворена, да може чути оца. Јанко јој донео прсген с црвеним каменом и струк рузмарина. Она се радује као дете, па га љуби, па му каже, да га воли, да ће поћи за њ, само нека је иште. Јанко се побојава не само мрзомилог црквењака него и својих родитеља. А родитељи су му богати сељаци, па ће се тешко приволети, да им се син ожени цуром сиротанком. Мара детињаста, те и не номишља на то. Воли Јанка од детињства, па не може ни да помисли, да њих ко може раставити. — Ја ћу отићи у војнике, ако тебе не добијем, ма да су ме исплатили, — вели јој Јанко. Но, а стари Ољша не ће пустити тако свог јединца. И младо девојче нема зар да се боји за своју будућност. — Маро, разастери ми постељу, — повика Бохунка из преклада Вратанца шкринуше, а девојче уђе у преклад, трептући очима неукима светлости. — Опет је ту био тај Ољшин деран! — рече црквењак, као да се срди. — А ти окукала с њим иод прозорима. Кажем ја теби, окај се ти њега! Не ће бити од вас пар. Мара не слуша то први пут; али добро познаје свога оца. Он увек гунђа, но не чини јој ништа преко воље. И ту ће поиустити. Ољша је красан момак, а она га воли. Све ће добро бити. Стари леже да спава, иа узе дуго уздисати. Пре петнаест година дошао је у Ореховљане, бог те пита од куд. Једни кажу, да је био много година војник. Други опет веле, да је служио код госноде. А сви му придевају нешто тајно и некакво велико искуство. Бохунка зна много о туђим крајевима, та, био је даље од Пеште. За то га држе у важности, која већ граничи на страх пред њим. Уза то га подозревају још и већма, што сваке године добије од некуд некакво нисмо с пет печата, што доста добро живи, скоро господски, а кћер не тера у надницу. Доста узрока за клеветања! Само га још иобожност његова штити од подозрења, да није врач. иће се.)