Стражилово

722

с крвавим носом, он ништа, бага ништа, као да ми није брат! Није био поносит. »То да је који други!« — мислим ја, иа му и кажем, толико му пута бојаги пребацим. А он бага ни мало није био поносит ! Нисам се много ни трпао међу момке. До дугае, није ме ни трпио свуда. Па гата ћу ти, него хајд међу девојке. А кадгод прођем поред Милке Дудварске, она мени у руку било какав цвет, било јабуку, или што му драго. — Од куда ти то ? — пита ме кадгод бата. — Дала ми Милка Дудварска. —■ Није то за тебе. Па ми тек узме из руке. А кад кажем, да је од које друге, он се чини и невешт. Те кад ја то уочио, лажи, само да ми не отме. Пазим ја, а нана од неко доба не говори вигае бати: »Младожењо мој!« Ајак, ни да спомене младожењу. Не бих пи спазио, да нисам једаред чуо, како рече дади: — Погибох ти од бриге, дадо — (и она звала очеву матер дадом, јер је тако звали ми деца). Погибох ти, — вели, — дадо, од бриге. Овај ми нага деран запео канда оком за ту Дудварску ускорђипачу. —- Коће, кћерко Момак је, па све цуре његове, — вели. дада. Нана оде, а узела вртити главом. »А гато«, мислим ја, »да ногине од бриге, ако момак заволео девојку?« Већ и ми гаипарци знамо, с којом се радије гледамо . . . Ја ни пет ни гаест, већ после тога бати: —- Бато, је л', ти се волига с Милком? — Хајд збогом ! — обрецну се он. — Е да! Па гато она мени увек ио тптогод тутне у руку? — Одлази одатле! — опет оп. А ја удри у пркос, док ме он не одвија... Кад то вече, под прозорима код Дудварских искупило се као обично момака и девојака. Али ту и нас дечурлије. Мене све негато вуче Милци, све ме копка, да јој негато кажем. И није ми дао враг мира, док се нисам докрао до ње, па јој пришапнем: — Мој бата тебе воли! Понда забодем, па беж' међу своје вргањаке. Не знам, тпта ми је било, тек од то доба ночнем се н ја врсти све око Милкине сестре.

Нисам имао друга иосла, те кажи и њој, да мој бата воли њену Милку. То вече већ сви су под прозорима онде шапутали о томе. Кад ја дошао кући, нана скрстила руке, па стоји на вратницама сама самцата. — Где ти је, рано, бата? Мислим ја, он већ код куће. Уђем и легнем и заспим. А нит знам, кад је угала нана, нити кад је догаао бата . . . Сутра дан већ певају мог бату с Милком Дудварском. Нана као утучена. Бог ме, и дада иочела да се накагаљује. Мени то све још никако не иде у главу, већ непрестапо уз Милкину сестру. Ако се сиграмо што, ја и она пар. Ако се око кола џавељамо, ја с њом. Е, већ и баба Стојна Бумбића рече за бату: —- Замекаће и пред његовом кућом теле! Кад баба Стојна Бумбића за кога гато каже, мани се... Тако — за Јову Болманца рекла пекако у божићни пост: — Ирво лигаће, — каже, — понагаће но њему! Знамо, до дугае, да Јова мало које јутро не осване нијан под туђим плотом. Ал опет... Кад после тога, бага некако у ово доба годипе, пагаће први јесењи мраз; а сухо лигаће с гробљанске багреме пође иолегати по његову гробу. Опет — кад се оно пре неколико година осилио био неки Радојица Коларев, те заишао по селу као каква редња, да тамани туђу стоку, а баба Стојна зуцну: — Нека, нека! Родила је и за њега кудеља. Ено, пролетос ухватили Радојицу, да је убио и похарао негде некаква џелебџију, те му велики суд намаче конопац око врата. Понда . . . Готово ушао у нас неки страх од бабаСтојие Бумби1|а. Не смега чисто да прођеш поред ње, да јој бојаги не замакнега и ти за око, те да не рекне гато и за тобом. И не уклањали јој се, брате, кад . . . овај, није друкче, пего те укуне, чим проговори. . . А кад чуо бата, пгго рекла за њега, само се пасмехну, па слеже раменима: — Ако ће! — Мече, бог ме, чопорима, и не ускрати,