Стражилово

Б р . 46.

боже! — понесе се моја нана, па вели тако, као да би божем и оиет на добро окрепула. Вели, ал јој задрхташе образи. Дада, сирота, набра обрве, иа уздахпу:

— Тамо њој према глави! Ја бих чисто да за гушу ухватим ту баба{, а надилазим јој и око куће, кад ме пут онуда нанесе. (Свршиће се.)

ПО ПРОЉЕТНОЈ...

о ТфОЉеТНОЈ МИЛОЈ ПЈеНИ Морски су те некад вали, К'о јунаци заљубљени Са бојишта, поздрављали.

Прољетни се бојак био, Крваво је море било, У вега се витез чио Жарко сунце утопило.

И с далека са обзорја Бојни се је усклик чуо, Од нобједе, душо моја, Б'јели данак освануо.

■ч. т /1.1Л/2/1 у С1ХМ'\!\ГЈ' л /

Нладпмир Тројановић.

БУРА У ЗАВЕТРИНИ. н о в е л а и 3 словачкога ж и в 0 т а. НАИИСАО СВЕТОЗАР ХУЈРБАН ВАЈАНСКИ. (Наставак.)

IV. атија Мраз има мало деце у школи. Од отих Ј е Д' ,а чест пасе гуске, друга помаже у пољу. А буквар и таблу за пећ! Само по некоји разумнији остали у школи. Учитељ стоји код табле и пише кредом велика писмена. Деца шапућу као лишће па дрвету. Једно чита певајући са застајкивањем, а не мари, је ли застао у пола речи. Друго лупка ногама. Треће дрема. Ено девојчица разбила таблицу, па плаче, таман учитељ њу утешио, а зацикута врабац јасно гласовито. Сва се школа онамо осврну. Мали Миша жив премрво, јер зна, да је скривио, на трже руку из шпага. А врабац пррр из шпага, па на прозор. Пуче смех по школи. Ни сам Мраз се не мога уздржати, а да се не насмеје, кад виде лице у забленутога Мише. Врапца пустише, Мишу почупаше мало за кике, па било као и да није. Мало за тим потрајало те учитељ и распусти децу. Деца појуре на поље, најпре мушка, па женска. На ђубришту се још порваше, док учитељ не повика озбиљно: „Кући!" И све куд које. У томе ево Кате к Мразу, па му каже све, што јој рекла госпођица. Као нем саслушао Мата бабине речи. Мнсли учитељ у свом прекладу, кад баба отишла: — Камо ме тера тај ненадни случај? Нехотице ме вуче у туђе кругове. Нема мира у прекладу, него хајд у врт. На пољу весело цвркућу ласте, облећу гнезда

залепљена под школском стрехом. Голуждрави птичићи извирују са својим жутим кљуновима. Па пиште, кад им се налети отац или мати. — Не. Други пут се не дам навести. Ја добро знам, како мисле о мени у спахијском двору. Какова савета треба од мене милостивој госпођици? Није насторче ни сироче, има саветника. За леђима родитеља да говорим с њом ? Не! Оде на таван, где му се суше биљке. Прегледа их и премести на суху хартију. Над собом осети, како пође по крову да удара киша. Одлану му на срцу. —- Ето, пада киша! Понда је ипак нешто зловољан. Посао му не иде од руке. Сломи први цвет, који је мислио да опише. Корен се изгубио. Несносно му. Замислио се . . . Књигоноша донео Ореховљанскима писмо. Писмо то узбунило целу кућу. Пише Аврел из Пеште о „неочекиваној" смрти драгог стрица Јована. Госпођа Ореховљанска пала у наслоњачу и загњурила лице у руКе. Драгутину се дало на жао, ако је и зло живео с братом. Лидија преврће очима. Плакала би, ал јој се не да. Оте јој се само некакво мијукање. Драгутин чита даље: „Стриц је оставио код суда тестаменат, а прочитаће се пред тобом. Бабо, дођи брзо, тебе се тиче највише. Дођи, да га сахраниш. Пријатељи стричеви говоре, да је много остало после њега. У Хрватској има лепо имање, а у банци готових новаца. Као што знаш, мене није трпео, за то сам га се ја туђио. Сад