Стражилово

Б р . 48.

Кнез Батори гледи, груд му пуна беса, Не дира га јаук, шгач га не потреса. Још уста и дрекну, осу се на жену А седи на месту светлу, узвишену!... „Ето, бог нресуди, како беше право: Бунтовиике сатр, ми остасмо здраво; Бекеши се сакри као мама нека, Твоју деду палош, тебе љага чека." ,Мене љага ... Нека! И Бекеша куни: Ја те мрзим, он би да те обескруни. Но деца су хтела независност роду, За то деци милост! Нодај им слободу!' Но Батори скочи: „Милост лупежима!? Ено милост! гледни шта на двору има!" Мајка глену па се трже од — вешала И од мртвих тела, што их угледала. „Издајство је вајна сикуљска слобода, Но попамтиће ме злоће тога рода. Нисам лутка, да бих за сиграчку био, Кнезом ме је земља и бог поставио!" ,Бог нека ти суди! Ердељ нека плане!' — Викну мајка бришућ' очи уплакане. И уста и — пође, да освету спрема, Што је залуд клекла, кад кнез срца нема. „Стој!" викну Батори, па гласом пресече ... Је-л' милост? И мајка ено опет клече. — „Једном нек је милост, ал неидругоме: Избери, који је ближи срцу твоме!" ,Милост без милости !.. . Бол је био бољи; Ниси отац, кнеже! не знаш мере бољи.' И Покајевица к'о да сиђе с ума Ка тавници црној отрчала у ма'.

->ж<-

,Јово, Петре . .. децо, још сте оба жива! Кога волим ? . . . Ево бог милост излива. Кога волим већма, ког ћу њему дати ?' Оба сина плачу: Мати, мила мати! И престаше речи, само плач се чује, Но гле тужне свите . .. И свештеник ту је. Светли већ и палош, већ је крајње доба, Џелат већ дозивље, да му воде роба. Сад уздахну Петар: Ја сам млађи, брате, Ја хоћу, ја треба да погинем за те. И даље је хтео . . . но даље не рече, Јер старији брат га с узвиком пресече: Ти не смеш умрети! Ти имадеш драгу, Ти треба да живиш у срећи, у благу Ја сам тако ост'о к'о чокот без рода: Моја драга умре — сикуљска слобода. Па умримо оба! . . . Ту се загрлише, Наше на груд мајци и не зборе више. Само мајка јеца и сномиње бога, У бунилу шапћућ: кога волим, кога? И нлач је већ стао, тамница је нема. Поп молитву шапће и грешника спрема. Већ и палош сева, већ .је крајње доба, Џелат већ дозивље, да му воде роба. Дедног само имам, једног, горки јаде!' Врисну мајка — сад још, п' онда мртва паде. Петар је прихвати; ту се задржао, А дотле је џелат с братом умакао. Где је брат мој Јова? казуј тужна свито! Свита илаче, ћути, брат је залуд нит'о. Ал се чују с поља речи изломљене: Сарани нас, брате, и мајку и мене! Влагоје Бранчнћ.

БУРА У ЗАВЕТРИНИ. Н 0 В Е Л А И 3 СЛОВАЧКОГА Ж И В О Т А. НАИИСАО СВЕТОЗАР ХУРВАН ВАЈАНСКИ. (Свршетак.)

VII. у кући Ореховљанској немир. Стари не зна, где му је глава, од како ' је Мара рекла, да жива ие ће натраг у двор. Аврел слао и слао слуге к Бохунци. Најпосле оде и сам. Сладак му је и црни хлебац, па говори и словачки — сне милина! Бохунка га дочекао с тихим сарказмом. Лепо се с њим разговарао, али — као домаћин. Мара увек умакне, кад Аврел дође.

Госпођа Ореховљанска хоће да изађе из коже. Шта је само стало, док се приволела, да прими подсвојче у своју кућу ! И гле, сад она сама бежи од среће, презире тако господску кућу! Плеле се и сплетке по околини о умноженој „баронској нородици". Па но врх свега тога она тачка у опоруци! Каже се тамо : Ако једиа или друга страна не испуни, што се од ње захтева сво имање пада боници. Драгутин корача по прекладу као ван себе.