Стражилово

770

СТРАЖИЛОВО

Б р . 49.

немам ја образа, ил сам последњи човек у селу? . . . Шта ћу ја, што нисам као газда Вељко ? А што сам се заузео за сироту, севап је. Грешим ли ја? Јес', ... а што свет говори, . . . шта ћу му ја ? Немб ти тако . . . Горе ми ти чиииш но све село . . . Зло време на пољу, а распра у кући. Тако ми зазимисмо. Како зими има мање рада за кућу, а оно има више у кући. Где је жена сама, бо'ме није јој лако издржати. Што се пре могло урадити у авлији, или ма где, сад се мора под кровом. Па, не знам, наиђе један празник: спремај све; за други све из нова. Ту је слава, ту Божић. А сав посао окоми се на жене. Бабо виде, где се нана много мучи у раду. Ил се њему ражали, ил што је тако хтео, рече јој, да би узео неку жену, да јој помаже. — Не бих, — рече нана, — била с раскида. — Па и за децу би се боље бринула. — Јес! — Не знам, где бих нашао жену . . . Оно, што их има за нас, већ су у кућама ... Ја . . . коју бих, то . . . — Не знам за Персу? —• каже нана. — Код Бурјана је. — Готово и нема жена. Бабо се замислио, па тек, као да се сети: — Ето, Савка нема рада, а, веле, зорли се мучи. Нана се намргоди. — Немб ни њу, — рече. — А што не би? —- пита бабо. Нана оћута. Рекла би му много што-шта, али нит јој је до говора, нит је њему вредно за то говорити. — А што њу? — опет бабо. — Моћи ћу ја и сама, — каже нана. Бабо виде, пгга је. — Е, вала, — рече, — ја проживех с тобом толико, а не нознаде ме. Зар бихја своју кућу осрамотио? Или сам ваљда ослепио, те не бих видео, да има чега. Криво ће ми бити. — На ако има друга? — рече нана. — Нема, велим . . . А, овај ... јес' то . . . Договорићемо се. Тешко да се договарали; како он рече, тако је и било. Не само за то, за свашта је он био господар. Није му то ни била махна Једне вечери доведе бабо Савку у нашу кућу. Нану није те ноћи ни видела, ни ми њу. Свану јутро, а ми се зором пробудили, и знамо, да је Савка у нашој кући, па некако

бојажљиво извирујемо, да би је видели. Бабо отишао послом својим, иа ми, као и увек, остали, а сад као још и госта да имамо. Нана што први пут прође мимо њу, а после све на друга врата, да не би била близу ње. Знам ја долазиле су жене нама и да помажу, долазили су и гости, ал да је икад овако било, — никад! Ваљда се њој досади иако стојећи, па се завуче у своју собу, и док бабо не дође, не изађе. Тако се Савка уведе у нашу кућу. Испрва за јелом каже јој отад: »Једи!« Или : »Узми то.« А она к'о нека варошанка: — Нека, хвала! — А успија се, чини се оволишна. Једном бабо казао у разговору, да му је да има рена; иште му, вели, срце. Нана заборавила. Грдан посао био, па смела с ума. Кад дошао бабо, а он мало и весео, и весело каже: — Дад саде рена. Нана се пљесну. — Заборавила сам, —- рече. — Их, болап, а ја већ сладио, — каже бабо. Савка се диже у кујну, па изнесе пола чиније рена. Она то истругла. Једном нана рекла бабу: — Требало би ми мало очајнице, да нијем. Има у Јакова; ако ти буде уз пут, сврати и узми. Док бабо отишао, а Савка доиела од некуд читаву киту. — Узела сам ја, — вели, — од бабаДрагиње. Нана јој прими; ал што смисли, не промени. Ја пролазио поред Бурјанова шљивика. Да провучем кроз стругу, а грана ми дохвати намуклију, те подера. Кажем пани, да ми окрпи. — Хоћу, рано, чим узмогпем. Ја, како легао, оставио памуклију на банак. Кад сутра, а она запгавена, да се једва позпаје закрпа. — Зар ти то сашио? — зачуди се нана, кад ме виде. — Нисам ја,. . . мора да се ти шалиш. Нана ме погледа. — Нисам ни ја, — рече. Ја се замислих. —- Мора да је ова, — па показах на Савкину собу. Нана не рече ни речи.