Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 50.

— Ни паре не ће, — каже бабо. — А колико? — пита Савка. — Педесет у злату. — Где су толике паре; мпого је, да се три пут може урадити. . . А иосле мала је, нема да се честито с ње натовари, — каже нана. — Родна је, рече, много — каже Савка. — Ја, много, — рече он. — А уз њиву ти је? — опет Савка. — Граниче се. — Кад би опај нешто нопустио! — каже нана. Бабо ћути и мисли. Савка у место њега рече: — Кад је угодно, није скуио. — Мораћу је узет! И узе је. Да је гледао но нанином, — а требао је, — не би тако ударио. Али он, или што му је било угодно, или што му Савка рече, учини, а на нану се не осврну. Па што у кући тако ради, али почеше да га се и људи клоне. Био је он поштован од света, био је међу првим људима а сад иде са зрикавим Марком и спао на Јову Алабала, којега су сто пута апсили и још некоје, којима је пре једва бога називао. Нема му више Драгојла или Милоша Милића и других виђеиијих људи. Бо'ме с некима тако прође, што се не гледају, а с некима и ајдамаком раскрсти. Потукао се са Нешом ковачем; казао му опај, вели, ти имаш две жене. Да не би људи, он, лепо, да га умлати. Што му се у очи каже, тако се брани, а што говоре о њему, не осврће главе. Не да он о себи ни мрве блата на се; а вели за оне, што му за леђима говоре не смеју му у очи, а немају, вели, пи шта. За све су му они криви, а он мисли, нрав је. Једном нам дође — то би последњи пут — Мојсило Нинић, красан човек у свему. Помислио човек, ваљда, да ће моћи што лепом речи учинити код баба. Дошао му, корсем, послом, на наведе говор на Савку. Покуди јој све, од пете до перчина. Не рече: пи лепа, ни здрава; ама ни речи. Бабо се час мргоди, час окрене главу. . . Види се, криво му. — Мрска ми је, да је видим, — најзад рече Мојсило. Бабо се обрециу. — Немо ни да је гледаш. — Ја, — вели Мојсило — и не ћу, (па се дижеј — но се теби чудим.

— Чуди се ти, коме хоћеш, иемб мени.. . Рекох ли ја теби, како је мени? Шта си ми напао дробити, к'о да си ми тутор . . Ако си за друго дошао, да се разговарамо; а за то ми немб ни долазити. Плану Мојсило, хоће човек да га из куће отера. — Не прекорачих ти ја, — вели, — праг... Но си ослепио код очију. Сваки петао у селу има више и памети и образа од тебе. Како ми је бабо био нрек човек, али оида ни ногом не мрдну. Чини ти се но њему, сад ће смрвити Мојсила, а стоји на месту законан. Тако раскрсти с њим. Прође пола године, како Савка дошла у нашу кућу. За то пола године проживесмо, да се радо не номиње. Вере ми, како нам један дан прође, тако и други; а да не помињем јад, што га је јутро доносило. А да му се могло наћи лека, — тражио бих га до на крај света. На очи се чини: пема ничега да би пало у сумњу, или да би се за што пребацило. Али образ поцрвепи и на помисао, а камо кад и парод задирне. До комшије кад изађем, оборим главу, као да ћу кроз шибу. Бадава, срамота ме је. Па са мном и како тако, 1 —• дете сам био. Али јадна наиа као мученица! Тешко ми је, да вам о том и говорим. Савка, кад се добро свиче на нашу кућу, издиже се, као да је она домаћица. Нема у ње више да се снебива. Јок! Ради ћерка, што је њој воља. Па као и хоће да пркоси?! Пустила једном волове у градину, пола младица сатрла говеда. А њој бабо ни речи, нит се она осврну, кад пана опомену. Једном опет дохватила нанин разбој, на ните замрсила, жице покидала; пропаде за два аршина нлатна. А она се још кикоће, како се иана мучи да поправи. — Бабо кунио једном напи иов јелек. Она га нашла, па на себе натукла; кад да скине, а дугме се запело. Она трже руком, па нов јелек нодера. Нана рече бабу, а он ништа. — Јову ударила једном, што јој ушао у собу, кад спава. Обрецне се на мене, као да ме је родила. ЈГепо иоче као иеки господар. Нико јој и ие крати. Ако се помене баби, он мисли, из ииата се говори. Она тако, а он је заклања, а ми јој под ррку. Нана ноче једном да говори о нечем кућевном. Да је не хвалим, да је била ваљана домаћица; али вере ми, ја колико сам знао, лепо је говорила. Савка рече пије онако.