Стражилово

830

СТРАЖИЛОВО

Б р . 52.

ђусобно поштонање; док и Хрвати не прифате, као што ми одавна прифатисмо оно, свето начело : Сваком своје ! * Почетком идуће године навршује се триста година од рођења Гундулићева. Овом приликом имао му се открити споменик у Дубровнику, и био се на то одбор саставио у истоме Дубровнику. Али се народ слабо одазвао; рецимо боље: слабо су се заузимали, који су на то иозвани били. Љетос је омладина дубровачка ударила путем, којијем се може најприје до те цијељи доћи: приредила је била једну велику забаву на корист споменика. Тако су одлучиле университетске омладине наше у Грацу и у Бечу, да на исту цијељ приправе бешједе о Савинудневи. Тако би требало, да по цијелом српству просвјетна и родољубива друштва стану приређивати бешједе у славу Гундулићеве тристогодишњице а на корист његова споменика. Осим тога требало би приредити једно лијепо издање Османа ћирилицом. Год. 1826.

изашло је прво издање Османа у Дубровиику латипицом, а само годину кашње г. 1827. вриједни српски књижевник Јевта Т1онов и ћ издаде друго издање 0 с м а н а ћирилицом. Затијем су га Хрвати иеколико пута прештампавали и то тек од год. 1844., и тијем ваљда мисле, да су га сасвијем присвојили, а наши издаваоци одиста по тој хаљини суде, да је и енос хрвацки, те још немамо другога издања ћирилицом. Ово друго издање требало би на себе да узме које наше књижевно друштво, па да га ириреди с нужнијем исправкама текста у језику, правопису и интерпункцији, ђе то јасноћа смисла захтијева. Ово би издање задовољило једну велику потребу и за то би се распродало колико икаква књига ове врсте. Не би остало куће српске, у којој је интелигентне особе, без Османиде. Тако би то издање морало бити велико, на за то и чист приход велик, који би требало намијенити споменику пјесникову. Толико у очи ријетке прославе.

Г Л А 0 Н И К, (Дипломс аа чланове „Матице Српске") готове су, а.ш кад смо их видили, нису нас очарале ни бог зна како оригиналном замишљу, нити каквом вештачком израдом. ТТТто се композиције тиче, нема на н>ој ништа српско до. оних ликова, } који хоће да представе људе заслужне по нашу Матицу и по српску просвету. Основа, на којој је диплома израђена, задовољила би можда у добу Мушицки-Светићеву; али данас кад је Матица Српска сасганак српских вила, а не врзиште потрагуша старинских Муза, диплома та требала би и у томе да је знак напретка српског духа. Кад имамо својих народних уметника (Предића, Крстића, Мародића, Теодоровића, и т. д.), ваљало је њима и дати, да бар окушају свој дар. Диплома Српске Матице нека је рад сриске руке. Па онда не знамо, ко ће имати да одговара честитому оснивачу данашљега „Летописа" Матице Српске, што међу ликовима на дипломи нема и лика Ђорђа Магарашевића? — Свакако би боље било, уништити те дипломе, пре него што би се почело разашиљати члановима, па дати начинити нове, какве треба да су. Да се што лепше добије, да буде што више српска, добро би било, расписати награду српским уметницима те руке за најбољи нацрт, па тај усвојити. ПТтетовала би, до душе, тим само благајна Матичина коју стотину Форината, али би морална добит по Матицу била толико већа, а чланови Матичини имали би у својим собама као накит једно уметничко дело српске замисли и српске руке. (Распис иаградо) академ. пев. друштва „Обилића" у Београду. остао је на празно. Као што читамо у „Радикалу" (бр. 32. о. г.), рок (1. дец. о. г.) прошао је, а нико се од на-

ших композитора није јавио. „Колико ова појава носи у себи осуде, како за старије, још више за млађе наше музичаре, толико је жалосније, да је пропао један покушај нашег младог певачког друштва, који је имао за цел, и да изазове рад код наших музичара и да пробуди све остале певачке дружине на расписивање оваквих конкурса". (Н икола Т>. Ну&ићевић), управитељ учитељске школе у Сомбору и привремени главни школски реФерент, доживео је о свом крсном имену, о светом Николи о. г., лепу радост од својих ученика. Ученици Сомборске препарандије предадоше му његов лик. Цел ове школске свечаности, као што пишу „Бранику" (бр. 148.) из Сомбора, била је прво, да се остави с.иомен управитељу од ученика његових у 1887.—88. школ. год. а друго, да ученици јавно одаду захвалност и поштовање свом управитељу и старом учитељу за сва она доброчинства, што им чини добром наставом, поуком и саветима својима, да се управо покаже, како ученици свог учитеља поштују, који већ 34 године неуморно служи српском народу изображавајући српску омладину за учитеље у народном духу вере православне и миле народности српске, радећи упоредо с покојним дром Натошевићем на бољитку српске народне школе, остварајући његове велике идеје и шиљући своје ученике у све крајеве, где Срби живе, да шире просвету у српском народу, а не тражећи за то никакве славе и хвале. У 8 сахата искупили се сви ученици и ученице хог завода у великој дворани учитељске школе, те изаслаше двојицу, да умоле свога честитога управитеља, да им дође. Кад Вукићевић дође, поздрави га у име свију један од ученика и нредаде му слику. На то им Вукићевић одговори у неколико ис-