Стражилово

СТРАЖИЛОВО ; за а ававу , тжу ш кмжввј ВЛАОНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 4.

У НОВОМ САДУ 28. ЈАНУАРА 1888.

ГОД. IV.

ДУХ ВРЕМЕНА САД ЈЕ ТАКИ!

II РИПОВЕТКА И 3 С ПРВИ IV. речасни господин парох Брајковачки, поп лГ Стеван Радојчић седи под сенидом у својем вотааку. Разузурио се, па је на њему место мантије само лака сива кабаница, што је иначе облачи преко мантије, кад путује кудгод колима. На сголу је неколико кабанус-цигара, које ће он, кадгод би пушио, пресећи на полак. Половину ће оставити, другу пак опљувати, па заденути у малу своју турску лулицу на подугачком чибуку, запалити и пушити... И сад пуши, па задимио и замаглио у уској сеници својој, да баш видиш, како куља плав дим на врата. Намештај у тој собици је једна по широка клупа уза зид, застрта неким платном, од кога се иначе кроје панталоне, да изгледа, бајаги, као канабе, и да пречасни не би дерао чакшире о голу даску. Пред канабетом на сред собице омањи сто. У зидовима на све стране поударано неколико то гвоздених то дрвених клинаца. Ту виси пчеларска капа; стара нека реверенда, — ваљ'да, прва поп-Стеви, како се запопио; стара свештеничка капа, коју је попа носио пре дуго, дуго времена, док неје дао начинити нову, а натуцао би је на главу преко ушију, кад је ветар или зима, па мора гологлав да сахрањује, да свети водицу, или да у берби стражари, како беру берачице. Ту је мала тестера за навртање и скрњивање воћака; ту вазда још друга што вртарскога што пчеларскога оруђа, као ножице за скидање гусеница, нож за нодрезивање кошница, будак, ашов, мотика и тако даље .. . У једном углу стоји наслоњена а на вршак изврнута стара плетена а неолепљена кошница и у њој паламар^, чивија, жица, чекића, длета, кљешта, и — Бог те пита шта све још! У зазиданом прозору поразбацано неколико старијих и нови-

РПСКОГА ЖИВОТА. ДЕО, јих бројева од разних година политичних новина, што их је попа по кадгод од дуга времена, бог ме, и читао. По канабету у истом нереду неколико непотпуних примерака Еарловачке „Привреде", Београдске „Пчеле", и број „Хришћанског весника", у кому је позив на претплату, а нерасечен. То је поп-Стевина и библиотека, и радионица, и читаоница и пушоница. Господин парох има у сеници тој сву удобност; и, збиља, никад није лепше пожелео. Под њом он чека и дочекује ројеве; под њом после ручка прилегне и дремуца; под њом чита новине и премишља о ономе, што се њега тиче, а мало разабира за оно, што је било и шта ће бити у свету. Он и његова најближа околина с најближим посредним, па и неносредним интересима, што су ту скопчани, — то су његове најмилије мисли. Тек ако ће га кадгод завесги мисао за којом новином у пчеларству и воћарству, колико је он могао о њима дознати, кад би отишао куд у варош, или проучити из листова, кад би му који пао у руке. Највећи просветни напредак у својему господарству припустио је тек у толико, што је наручио неке савршеније ножеве за навртање воћака и неколико ђерзонака кошница — тек „да покуша". А наопако се једио, што српски нчелари „сваки час" препоручују по нешто ново, па да је чак и „некаки" Орлић и Коњовић „и не знам ко" пронашао новију и згоднију кошницу. „Србин да нешто изуме, кад је паметни Шваба већ све изумео!" Једва се одважио још и на то, да по упутству наших пчелара води, а то му се нризнати мора, најсавршеније свој пчеларски дневник. Можда је мислио, да се и он кадгод баци у који српски пчеларски лист каквим дописом из својега уљишта; можда, али — тешко!