Стражилово

СТРАЖИЛОВО

75

моћу њиховом може доћи до онога, што је њему самом највеЛе и највише. Према томе и видимо у разно доба и код разних народа свагда друкчије схватање о васпитању и настави. Кинези, Индијанци, Персијанци и Мисирци су народи, код којих нестаје индивидуума, нестаје личности, губи се у нечем општем. Личност код њих није ништа. Душеван живот иде једностастрано. ГГојединац нема у себи свести, да живи својим рођеним животом, нити има одважности, да чува своју осебину и самосталност према другима и да је за себе употребљује. За човека се тамо држи, е је просто један примерак врсте (ексемпдар §епш-а). По томе тамо нема говора о личној слободи и самоопредељењу. Упућивање васпитањем и наставом било је проста дресура (абрихтовање), да се појединац изгуби у целини; аукторитет је основа васпитању. Прво је породица, којој појединац мора служити. Породица је основ и излазиште сваком васпитању па и васпитању људства. Први историјски народ јесте једна иородица. Као једна породица прнказује нам се кинесгш народ у свима својим законима, уређењима и обичајима. Па и у васпитању је тамо примењено начело породице: безусловна покорност деце родитељима, а свију Кинеза према оцу свију — према цару. Да се то постигне, ради се сасвим механички, уче се небројена правила, како се мора сваки владати у разним приликама живота, не гледајућн на разумевање. Шта су учили и радили старији, то морају учити и радити млађи, њихови потомци. У Кини је сваки нодложен великој породици, што се зове држава; у оквиру пак том може свако све бити. У Индији је рођењем свако привезан за извесну касту (сталеж) и само се у њојзи сме кретати и живот свој проводити. По томе је овде задатак васпитању и настави, да еваки сазна за права и дужности своје касте и да се привикне на строго одређено понашање према другима. По томе је васпитање у Индији строго сталешко. Тек се Персијанци осећају као народ, као целина према другим народима. Персија је врхунац у развитку оријенталних држава; она је деспотска држава, која од сваког захтева безусловну покорност према краљу као представнику државе. По томе би могли рећи, да је тамо васпитање државно, које има нацијоналан карактер. Народ се учи ваљаности и улива се у њ ратнички дух. Деца су више државина, него ли родитељска. Мисир је рука, којом показује исток према западу. Мисирци су загонетан народ. Свештеници и војници владају; ови су једино били и васпитавани. Остале су касте биле привикаване једино страхопоштовању према религији и свештенству и ономе,

што је од старих остало. Свештеник је представник образованости. Свештеник је једини учитељ. У Мисиру је васпитање дакле сввштеничко. Тек код тако званих класичних народа у староме веку појављује се на позорници живота индивидуалност (личност). Тако је у старој Грчкој (Јелади), тако је у старом Риму. За Јелина је цељ живота леаа а код Римљанина ирактична индивидуалност. Но та индивидуалност не може да нрекорачи природну границу, остаје у границама свога народа. Јелада и Рим нису дошли до тога, да потпуно схвате неизмерну вредност свесне личности (свесног индивидуализма). Индивидиуално васпитање мора наравно бити у опреци са васпитањем деспотских држава у Азији. Што се учило на оријенту, било је пуко механички, да се запамте формуле и правила, па било да су разумљива или не. — Настава је била просто навикавање, као год и васпитање, које је захтевало безусловну покорност и повиновање обичајима и религијозним прописима. Сваком је одређен пут, којим је морао ићи у своме животу. Код старокласичних народа пак слободан човек може слободно бирати шта хоће и чега да се лаћа, може се и извити изван оквира својих предака; речју и делом може се уздићи до највиших почасних места у државном животу, у вештини и науци. Тек овде иде се наставом на то, да се хармонично образује и тело и дух и да се нојединац спреми за слободна грађанина. У Јелади је лепота индивидуалности задатак и цељ животу. Јелину је битносг човечија у лепоти и телесној и душевној. Лепота је Јелину исто што је и добро; отуд јелинска калокагатија. По томе у васпитању Јелин је за тим ишао, да се развије индивидуалност, и да се уиућује у лепом и добром: то је био задатак и цел васпитању и настави јелинској. Васпитањем и наставом иде се за тим, да се појединац развије, па да буде леп и слободан Јелин, који се има покоравати једино законима државним. Тако је било кроз сво време јелинске историје. У Јелади је прво ноникла консеквентна теорија о васпитању. Два њихова највећа филозофа, Платон и Аристотел створили су науку о васпитању. Што су Ликург и Солон узаконили, што су Питагора и Сократ радили и мислили, то су Платон и Аристотел списали у систем. Плато у својим списима, који се зову „држава" и „закони", казује нам веома много педагошких начела, по којима појединца жртвује држави и захтева за све једнако заједничко и државно васпитање. Аристотел пак у својем спису, који се зове „политика", критички је све са-