Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

брао, пгго су учили јелински филозофи о васпитању, и иште, да је породица слободна и да појединац сам собом располаже; додуше захтева и Аристотел, да је васпитање за све једнако, заједничко и јавно, али само у толикој мери, да се тиме не дирају свети основи породице и слобода појединца. Римљанин је човек дела — Римљанин је практична индивидуалност. Римљанин не иде у својем нословању за лепотом, него за целисходношћу; мисли, разбира и бира целисходна средства, како ће доћи до цели. Римски је народ народ трезвен и практичан, народ, у којега разум превлађује. Зато код њега има само оно непосредно практичне вредности, што треба за вођење рата и за управу државе. И сама религија мора служити држави: религија је Римљанину ствар политике и спољашње нужде. [Трема културном стању и душевној основи римској и васпитање њихово било је сасвим противно васпитању јелинском, па ипак у неколико сродно, сродно да богме само онолико, колико и Јелин и Римљанин у опште. У Јелина је принции васпитању калокагатија, а код Римљанина се то зове иШе е1; ћопевкип (корисно и поштено). Васпитање римско је упућивање, да се младеж угледа на обичаје и навике предака и родитеља, затим да се угл&да на дух породице и предњаке у држави. Римско се васпитање кретало у оквиру стародавних политичких и религијозних одредаба са ограниченом слободом индивидуума. Васпитање римско није било васпитање у племену, као што је било код Јелина, него васпитање у породици; али опет не такво, какво је било у породици код источњачких народа, где је имало свога осНова у природном одношају родитеља према деци, него такво, где је отац у породици представљао с пуним правом државног грађанина, и као такав предузимао наставу. Мати пак римска образовала је у детету карактер — да љуби отаџбину, да буде горд и неиоколебљив Римљанин и да је опојен духом заједништва. Такав се карактер после челичио и пречишћавао на јавним местима, н. нр. у народним скупштинама, а веџбао у ратној и државној служби. Тако је било кроз сво време римске историје. Када је пак за време царевине Римљанин покорио скоро сав стари свет и тиме уништио свој животни елеменат — народност ■— и васпитање је прешло од нацијоналности к универзалности, т. ј. од римског васпитања постало је васпитање уопште. Но ту мисао стари је Рим само наговестио, али ј.е није могао извести; зато је морао пасти, кад је изгубио свој животни елеменат, т. ј. своју народност. Римљанин није био никакав теоричар; па зато и немамо римске теорије о васпитању. Што има у

њиховим списима о васпитању, то је тек местимице, н. ир. у списима Цицероновим и Квинтилијановим. Једини Сенека разматра васпитање са знанственог гледишта, али није ипак склопио никакав систем о васпитању. •Васпитање код Израилћана је иатријархално. Кућа и породица је главни васпитач. Живот у кући је уређен по строгим религијозним заповестима. Отац је учитељ, јер је и свештеник у кући. Оцу је задатак, да децу учи страху господњем, безусловној покорности и уздању у Бога. Васпитање је дакле теократско. Закон, који је сам Бог дао, јесте основа благонаравственом, религијозпом, знанственом животу. Васпитање је било чисто религијозно али и нацијонално, јер је религија тесно скопчана с израиљским народом. С теократијом израиљском стари је век свршио у опште па дакле и с васпитањем. У васпитању је стари век пошао из духа породице, за тим је рад око васпитања поделио у касте, по том се узвисио и до нацијоналног васпитања. Истакао је естетичан идеал за начело васпитању, за тим практичну индивидуалност и на послетку је истакао као идеал васпитању службу Богу, да је сваки слуга Богу. Кад се појавио Христос на земљи, почиње нова епоха у свету. Одонда се човек поштује у човештву, одонда се почиње мислити о васпитању свију; то је доба, када почиње епоха човечанско-индивидуалне слободе и хуманог васиитања. Са Христом почиње светска епоха слободног човечанског мишљења и слободног људског пословања; то је доба, откада човек уопште сазнаје, да између божанственога и човечанског нема битне разлике; да се оно, што је у човеку божанствено, појављује као разум, лепота и врлина, и да се човек, који је створен по образу и подобију божијем, све више Богу приближује, што више њиме влада разум, лепота и врлина. Када се појавило хришћанство, јасно је било, да је Бог праизвор и биће свију твари. Свет је органска целина, коју носи, креће и којим влада божанствени дух, а човек је само пупољак на том вечном и неизмерном дрвету живота. Хришћанство је религија Бога, који је постао човеком, и човека, који је Богом постао — хришћанство је религија измирења човечанства с божанством, духа ограниченога с духом неограниченим. Хришћанство је изнело прави појам о човеку и његову достојанству и опредељењу. И тек кад је то било јасно, могло се доћи до јасног принципа о васпитању. За доба језичничког човек је био средство за штагод друго, н. пр. за државу, за отаџбину итд. Хришћанством је дошао човек до свести, да је с Богом једнога норекла, и по томе