Стражилово

Б р . 5.

СТРАЖИЛОВО

67

мора бити мучно и досадно непрестано капати над квигом. — То ме је једно баш и припитомило, те сам се и тамо осећао, колико толико, свој. Наука је једина врсна, да и небраћу бар до сношљивости зближи. Она не пита, јесам ли ја ручао код Сахера, у Хамбуршкој ресторацији или у народној кухини ; не гледи, стоји ли пред вратима портир у самурини и у гајтанима а с неким скиптром у руци, или се врата затварају простом скакавицом или резом. Ја се пе кајем, неје ми ни близу памети, да се кајем, или да се тужим на Беч. Али ипак ме срце вуче нашем крају, па, госпођице, . . . Јелена почела била, да га поверљиво слуша, али се сад окрену и предаде преда се. — Ја ћу да се срдим навас, —- прекинуће Бранка, кад опет чу последњу му реч; на дрмну, бојаги, срдито својом руком Бранкову руку, за коју се држала. А по речима и нагласку за цело јој жао на њега. — За што, госпођице? Бранко се не довија ни из далека. — И опет „госпођице"! Срдим се! — обрецну се, Бог ме, Јелена, па истрже своју руку. — За што, молим . . . Жао ми је . . . —• замуцао Бранко, застао, па гледи у н>у. — Не, не! — кличе девојче и опет весело, као обично, иа га опет ухвати. — Не срдим се! Бранко ћути. Не зна, шта ће сад; тек мисли, требало би, мож'да, што да рекне. — Али, збиља се не срдим, — уверава га она. Хтеде он да рекне, као тек да одмахне: „Падобро!" Но се трже. — Хвала вам. — Па, опет сте заћутали. — Ја обично ћутим . . . Не знам о чему. . . — Боже мој, наш учитељ уме толико да приповеда, а. није прошао толико света као ви! Па, говорите макар о ономе, што сте отоич почели .... Али, хвала вам сад. Други пут! Упамтите, други пут! Ево нас већ и код наших. Под орахом на сред дворишта већ постављен сто. Орах густ, а по земљи очишћено, па поливено, те хладовина као у планини, где не прижиже сунце. Поп Стева приденуо и ручник за рупицу испод врата у своју хаљину. Госпођа Рашићка присела поред њега на столицу. Рећи ће тако с њим две три (опет у миру и љубави!), док „деца" не дођу. — Ево и наше деце! — повика госпођа Јеца, кад виде своју кћер с попиним сестрићем испод руке; те оде у кухину, да изнесе јело на сто. *

— Идеја ! Ви омладина све изумевате неке идеје. Ама, казки ми, молим те . . . Е, знам, да Бог ме! И то је омладинска, баш са свим омладинска идеја за жедне ђакеле, што је Бранко певао: вино, гајде, тамбуре, младе моме, голе ноне . . . Госпођа Савета очепи попу испод стола. Јелена базазлено слуша и попу и Бранка. Са свим је излишан био онај притисак госпођа-Саветине папуче на поп Стевин жуљ, излишан, ако је мислила, да ће носледње речи девојче примити у онаком смислу, који им поп Стева даје. Оне несу ни мало извеле мисли Јеленине с правца, којим је у тој распри пратила главни смисао његов. Тек иопа је ипак заћутао. — Да Бог ме, да вама мора бити смешно, кад ви не налазите у Бранку друге идеје него то, примети Бранко. — Онда ви терате политику. Бранко прсну у смех. — Ја то увек кажем: ви терате политику. Тоје наперено нротив нас попова и калуђера. Е, не уме ти се омладина маћи, док се о нас не очеше. И тај вага Бранко је грдио калуђере. За то је он ваш идеал. — Јесте ли ви читали његове песме? — Још ире него што си се ти родио. — Е, па кад онда несте умели наћи тграву идеју Бранкову, сад би јога мање. Немојте га ни читати. — И не ћу. Ја сам био с њим заједно у Карловачкој гимназији, два три разреда млађи од њега; али у комгаилуку његову у сгану, — примети између осталога тгоп Стева. — Знам, да сам му, као млађи ђачић, вигае пута доносио у ћупи вина, а код њега се пило и ликовало по често. Но да је био таки гениј, као гато га ви сад величате, то није никад показао. — Чудновато, да се, ево, све вигае њих тек у новије доба сећају, — одговори Бранко, — да су познавали Бранка лично, па чак и консхолари му били које у Карловцима које у Темишвару и Бечу. Најпосле, и то неје немогуће, неје ни ружно; а за истинитост јамчи сваки за себе. Али хтети на тај рачун прославити се и постати популарнијим, као гато су неки ради мож'да, или пгга вигае, баш тога ради омаловажавати ђегшја његова, то .је смешно. — То је смегано ! (Осети попа, да се то њега тиче.) А шта је онда, ако те кости, што их у Печком гробљу ископате, пренесете с помпом на Стражилово, а нису Бранкове него ... — То је најжалоснија песма, што се силом уплеће у ове дане, који ће да засветле потомству као пример свенародног признања. Попа, бојаги, удари у смех.