Стражилово

68

СТРАЖИЛОВО

Б р . 5.

Бранка то још већма увреди, те се оштро осече на ујака: — Гадно је од вас, што то и спомињете! Иоп-Стеви се смрче. — Деране! Рашићка се узврпољи на столици, па се нашла У чуду. Јелена упрла очи у Бранка. — Мир и покој свачијим костима под земљом! Али када се тим пљује на свету успомену, коју народ с највећим пијететом хоће само да оживи свечаним начином, када се тим најбезазленији осећај народни исмева, то је гадно, то је . . . За јамачно је и опет Рашићкина папуча потапкала ио поп-Стевину жуљу, јер се поп Стеван на мах разгали, па примети, као да би да заглади своју отоичашњу реч, примети благо : — Ала си жесток! Прави омладинац! Море, ^иШ, сауа!; 1арк1еи1! Тиха вода брег рони! Бранко ућута, ал' му криво још. — Махни се, Стефане, тога. Данас је друго време. Поутиша мало Рашићка поп-Стеву, па наведе реч на Јаковљевићкине гошће. — Била ту Јаковљевићкиња девојка, па вели, доћи ће ми у физиту. м.1лал/УК Рије тако давно било И ја сам је мало знала, Успомена на њу стару У души ми преостала. Не знате је . . . . рећи ћу вам, Што сам могла ја да чујем, Рећ' ћу причу,али у њу Још и данас ја верујем.

Беше мила, беше дивна Девојана, Беше љупка к'о зорина Румен рана, А ни роса није свежа, Није така, К'о што ј' ведра душа таких Девојака. Поглед један ока сјајна Боле вида Приђе л' цвету, мирише га, Ал' не кида. Некад рече: „Закитићу с' „Једном и ја

И сад узеде да оговара госпођу Нату, како се дала наплатити од поп-Стеве, кад је њена Јелена била тамо у варогаи код ње у стану и ишла у „лер"; како је, не знам какав, рачун направила, што је позајмљивала детету, кад јој је што требало за ручни рад, што га је Јелена радила у „леру". — Нисам могла, тек зарад детета, дајој — рече, — очитам у очи; а ја бих знала, шта бихјој рекла. Мени то не може да поднесе. Бог ме, ето, други боље пролазе с дебелом кожом на образима! Понда неје могла, а да не ошине и Даринку, како је ћуталица, али подла и подмукла. „ Испод мире сто ђавола вире!" — Јух, мати, како можеш тако што рећи, примети Јелена с негодовањем. — Шта ? Како могу рећи ? А заборавила си . . . Јелена се убезекну. Хтеде да пита: на што? Али госпођа Рашићка помрче оштро на њу очима; па само дода: — Ти си невина, срце моје; да Бог ме, па не познајеш, камо што смера. Девојка ућута. Бранко као да неје ни слушао ништа после својих речи са П0П0М . . . (Наставиће се.) в т. „Оног дана, када будем „Најсрећнија". Младост бујна, душа ведра, Жеља жива, А једној се жељи друга Одазива. Повело се коло лако, Коло с' вије; Има л' моме, што не игра? Једне није! И она је у том колу Вазда била, Весела је, па је коло Задичила. Окићене цуре мајка Брижно спрема, И она је — ал' на њојзи Цвета нема! Свати иду, бИт се чује Срећна нева! Ради ње се данас игра, Пије, пева. На главу је наместила