Стражилово

Б р . 5.

СТРАЖИЛОВО

69

Венац мади, Раскошно су доле пали Дуги вали, Плаво небо слуша, где се Сунце хвали: „Лепшу неву нису зраци „Обасјали, „Па и ако светле, греју „Тол'ко лета!" — Само, само недостаје Свежег цвета. Весела је срећна мати, Гајећ' сина, Подижући ту стубове Од врлина. Мило јој је, весела јој Душа млада, Гледећ' како расте чедо, Њена нада. — Већ велики. Она гледа Па ужива, Ухвати л' је лаки санак, 0 њем' снива. Гледа очи, гледа косу И стас вити, — Време прође, а она се Не закити! Глас се диже, па се шири Кроз редове: „На одбрану отаџбине „Дужност зове!" Плачу мајке шаљућ' синке, Сеје брата, Уздишући већ се боје Страшног рата. И она је испратила Свога сина, Срце бије од зле слутн.е И — милина, Нит' што рече, нит' га храбри, Нити теши, Стегла срце, камен сињи, Па се — смеши! Бој се био, глас се диг'о, Глас се носи, Иде мајци, сјајну наду Да покоси: „У том боју, где су многи „Храбро пали, „Где су живот отаџбини „Жртвовали,

„Не штедећи свог живота, „Своје крви, „— У том боју и твој синак „Паде први." Заплакала тужна мајка Горко, љуто ; Како не би, срце јој је Откинуто! Склонила се и од људи И од света Жали судбу свога сина, Свог детета. Прође данак, још колико Ко ће знати? — Једног дана појави се Тужна мати. На њеном се лицу старом Туга свила, Нит' би могла, нит' би хтела, Што би крила! Мутно око мутном бојом Суза боји, — А у седој коси њеној Цветак стоји! Ви је нисте тада вид'ли Тога дана, У оку јој блиста суза, Сведок рана, Сведок туге, љута бола. — Али коса? Ту је цветак, сведок дике И ноноса! Ја је гледнух, чини ми се, Видех двоје: Видех мајку, сузом жали Крило своје, И још видех — цвет ми рече, Цвет једини —: „Сад је срећна, одужи се „Отаџбини!"

Радо гледах мајку ову, Давно беше, бејах мала, — А данас ме мори жеља, Ја бих данас радо знала: Где сад живи таква мајка? Је л' на српску земљу стала? Која би се срцем душом На ту жену — угледала?! А.