Стражилово

С1РАЖИ0В0 ЈНКСТ ЗА ЗЛБАВУ, Н0?1? Ц К&ИЖШВНвСТ ВЛАСНИК И УРЕДНИК ЈОВАН ГРЧИћ. БРОЈ 7. У НОВОМ САДУ 18 ФЕБРУАРА 1888. ГОД. IV.

Ј Е М А Ц.

ПРИПОВЕТКА ИЗ ПАЛАНАЧКОГ ЖИВОТА У СРБИ.ЈИ. НАПИСАО ИЛИ.ЈА И. ВУКИТ1ЕВИТ1.

рква је била на ћошку; до цр1све дућан Тоше Камењара, до Тоше попАлексина кућа, до поп-Алексе ћопина бакалница, а до ње газда-Симе Бујдића дућан. Ако је коме у кући добро, веле: пуна му је кућа као јаје, а што је газда Симин дућан био — то нема! Нигде места залишна. Колико му је простора пред кућом, на све заватио којечим и натурао еспапа, да би рахат с тиме који калфа отворио себи радњу. На оба крила од дућанских врата обесио на једном сланлну, на другом слану моруну, а обоје изабрао, што је боље могао, да, кад која бака удари туда, прође и поп-Алексину кућу, а све јој очи на вратима. Па испод моруне и сланине обесио у три реда косе и српове, а међу њима ужета. Са стране под вратима метуо сандуке, у једном шећер, у другом сочиво, а носле поред зида наређао брусеве, па до брусева ћуне и лонце, па у три чиније сачме за пушку и до тога празан сандук, а на сандуку нека гвожђарија, па брезове метле и онаке друге, па савио неколико венаца цриа лука, а одмах до тога буре са катраном и — шта још којечега нема! А у дућану? . . . Газда Сима ни сам није знао, чиме је у главном трговао. Ту читави дењкови јелека, гуњева и памуклија. Па онда кафа, шећер и ииринаџ; па крупице соли и жрвњи за воденицу, а на прозоре обесио два три тањира, као за углед, а поред њих сила ниски манистре и вунице и воштане свеће, а по банку растурио кадионице, чанак с јексерима и дечијих прописа . . . Свега је ту било. А то је, што но кажу,

дућанска радња, а газда Сима је свуда био, где се ма шта могло зарадити. И сад му је пун чардак шингарака, а у магази стоји буре до бурета: сама сува нтљива; у подруму вина више но у Стоиљка кавеџије Оном лане је само на шишарци дигао двеста дуката а рачунају га на хиљаду. Никад њега зора да у постељи затече — само не дао бог болести, нит да ишта прође важније а да он за то не зна. Осване ли дан, а он већ седи преко пута код Ставре кавеџије, и мерка све што ирође и што се пронесе. Та1го он седи а иутем наиђе по каква сељанка и поси нешто у торби — за пазар. Газда Сима на њу руком. — Шта је, снахо, у торби? — Кромиири. — Лањски ? — Овогодишњи. Газда Сима промеша руком по торби; покуди, похвали — како кад! Кад узме, кад не узме, ал види увек. За мало, а удари који с живином. — 0, рођаче! По што пилићи ? — По три гроша. — Ехе! биће много. Дајде их. Па свако пиле одмери на руку, и да види, да које није болесно ја л' липсало? Ако не узме, не узме, није ни човека оштетио. Па удари неко с дрвима и ту припита, па за прасе, за вуну, за све. А што његово око оцени, као на кантару; ушло му већ у крв; имаће близу тријест година како ради. Имао је он и својих навика — као сваки. Ето, није хтео сести у кавани на друго место до у ћошку код прозора па још се увек ослони лактом о наслон и искоса 1'леда на чаршију.