Стражилово

112

СТРАЖИЛОВО

Б Р. 7.

Тужбалице на силу растављена мужа и жене тако су кадре ганути, тако проистичу са дна душе, у тако убедљивим цртама носе на себи жиг верности и оданости, да их човек ни данас не може читати а да се не заплаче. „Нема једнога тренутка", пише он једном приликом, „кад те ја у духу пред собом не видим, кад те хиљаду пута не загрлим и драге твоје очи жарким пол>упн,има не обаспем. Па кад онда зграбим за решетке на ирозору тавнице своје, што не може да се обистини сан мој, ма да знам, да си ми близу, тада плачем и уздишем и вапијем: Љтсила! Љгсила! Ој, драга моја Љсила, где ли си ми? Где си наслонила главу, што је у милошти падала ми на груди, кадгод сам долазио кући? Где ли су руке твоје, што си их онако чврсто обвијала око мене, где су твоја уста, твој врат, твоје лепе мале ножице? Јуче је још све то било моје а данас сам саморан, јадап, изгубљен, пропао! Од како сам тебе морао осгавити, осећам, да је моја душа у твојој и да ми је излетила из тела, још пре но што је самртни удар десио." На другом месту вели: „Љубљена моја Лисила, вратио сам се у времена прве наше љубави, кад ме се ништа није тицало, до само оно, што од тебе дође. Јуче, кад ми се грађанин, који ти је донео моје писмо, вратио, рекао сам му. што сам негда говорио добром абе-у, кад ми је од тебе долазио: „Ти си ју видио, ти си видио Лисилу?" па сам га гледао, гледао му одело, лице, косу, као да ту још мора бити нечега од твога бића, твојих речи и погледа." У иоследљем свом недовршеном писму пише: „Еј, како ли смо некад били срећни! Какви ли су тренутци најчистије, најнебескије радости били то, кад си твоју милу, лепу руку, за којом сам ја тако дуго и тако жудно чезнуо, једва једаред метнула у моју, кад су сузе радости и највећега блаженства обојима нам у црквици Сен-Силписа потекле. Робпијер, који ме је онда пред олтар пратио, прати ме сад — камо, благи боже, камо ? Еј, јадна моја љубо, он, који познаје моју невиност и мој' републиканизам, као и ти, који ме је називао ЛаФонтеном револуције, он сад превлачи вео смрти преко моје главе, пред моју душу, пред поглед мој, па ми не да, да те видим, тебе, моје срце, мој живот, моју децу, моју својгу и пријатеље! Ој, за кога сам се, за какву сам се обману борио! Зарад републике одрекао сам се пријатељства, љубави. Отворено сам и попггено рекао, шта мислим, а у награду за то оптужују ме, да сам склопио заверу против отаџбине, па ми ево хоће да скину главу с рамена! Каква ли су чудовишта ти л>уди, који се хвале, да су неподмитљиви и узорити!" — А Љсила, шта је радила сирота. Лисила? Исто му је тако одговарала а и у њену је срцу било пуно оданости, пуно љубави, пуно туге, пуно ужаса —- достојна је била војна свога и иотпуно је заслуживала његово поштовање и његову приврженост. Била је још здраво млада, кад се о њу отимали и просили је. Међу њеним се артијама нашло тма божја нежних љубавних изјава па чак и стихова, које ентусијастично

славе њену умилност, лепоту њену и љубазпост. Но најдивнија су њена писма. Камилу је писала једаред, куд и камо раније, но што се узели: „Ти, који ми живиш у срцу моме и кога ја при свем том једва смем да љубим или коме бар нисам кадра да признам љубав своју, ти, ти велиш за ме, да немам осећања!... Еј, свирепи човече! Да ли ме можда пресуђујеш по свом рођеном срцу па да ли би се ово срце икада могло приљубити бићу без осећања. .. Па добро, да, ја волијем да патим и да ме ти заборавиш! Диви се мојој храбрости Које од нас двоје пати највећма? Ја сама себи не смем да признам, шта сам теби, усиљавам се, да од себе то скријем. И ти патиш, велиш. Али ја иатим неисказано више. Твој ми лик неирестано лебди пред душом; ни за час да ме остави. Ја се трудим, да пронађем на теби мане, које би ми дале повода, да бежим од тебе и да те мрзим; па и нађем ја таквих мана, али те ипак љубим и то још, ако може бити, тим више!...'" У истом писму наводи ову песму: Питате ме кол'ко пути Нисам хтела рећи шта је? После ћете све већ чути, Док се дозна — л>убила је. Шта ми живот мој дарова, Какву срећу, какве ваје Каже кратка речца ова: Ох, несретна — љубила је. И кад умрем, одем тамо, Од куд натраг бог не даје, На гроб желим кратко само: Ова овде — љубила је. Писала је тако мужу свом и у тавницу, прижељкивање славуљево на поду губилишта. Али се она тиме није задовољила. Клекла је нред Робпијера, навалила је на Сен-Жиста све узаман; требало је да падне сиротан Камило, па и пао је. Љсила, сва ван себе, викала је по улицама, колико је грло доноси: „Живио крал*!" Оптужише је онда, да је роајалискиња па и њу послаше на губилиште. Кад је са гомилом других осуђеника стала под гилотину, почела се гурати, да прва дође д<* џелата. „Који ти је бес, грађанко?* 4 осече се овај на њу. „ х 1ежња", одврати Лисила. „Журим се за својим мужем. Ои је напред отишао па ме чека." „По реду!" промрмља џелат па је одгурне натраг. Али се она оиет протура до њега а лицем га је немо молила, те он најпосле поиусти и даде јој знак. „Кад вам се баш тако жури", прогунђа, „а ви хајдете, марим ја!" Она на то полети до гилотине. „Ево ме, Камило! Осећам, како се твоја душа стапа са мојом. Још један часак, па ће се стопити за навек!" Тако је свршила Љсила Демуленовица 19. априла 1794., на четрнаест дана после свог мужа.

САДРЖАЈ: Јемац. Приповетка из паланачког живота у Србији Написао Илија И. Вукићевић. — На сутону. Песма Јосипа Берсе. — Дух времена сад је таки! VII. — Први књижевни песници у српскога народа. Прилог историји српске књижевности. Од Димитрија Руварца. —- 0 Бајроновој стогодишњици. (1788. 1888.) Од Марка Цара. О кнезу Лазару. (Наставак.) — Ковчежић. Писма уреднику. — Гласник. — Позориште и уметност. — Књижевне белешке. — Смесице.

„СТРАЖИЛОВО" излази сваког четвртка на читавом табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 ф . 50 н. на по год., 1 ф. 25 н. на четврт год. — За Србију и Црну Гору 14 динара или 6 ф . на годину. — Рукописи се шаљу уредништву а претплата администрацији „Стражилова" у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижара В. Валожића у Београду.

СРПСКА ШТАМПАРИЈА ДРА СВЕТОЗАРА МИЛЕТИћА У Н. САДУ.