Стражилово

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

117

један пут дуж зграде, а он не уме да почне разговор. — Хоће и наше село да се прослави, — беше му прва реч. Од љнх две не зна, која да прихвати реч. Опет ће он: — Само да нас послужи лепо време! — Да Бог ме! — одговори Даринка, тек да из учтивости рекне што, кад већ Јелена ие ирихваћа. — У планини, знате, може лако да се промени! За час киша пљусне, — примећује онај. — Било би штета, — опет ће Даринка. Опет иду, па ћуте. То је млади Брајковачки трговчић, Јеша Дабижић. Г1о опаљеном лицу и испуцаним рукама види се, да је вредан човек. Не би нико рекао, да је Јеша био некад први момак међу трговачком омладином у вароши. Али прошао вашар! Дошао кући, да прихвати очеву радњу, па се упео из петиних жила, да поради, те подигне сермију. Тек не може, ето, ни он, да пропусти, а да се и сам не умеша У СТ РУЈУ> што се заопшнула оне године по Српству. Био је он некада у вароши сталан члан певачкога друштва и аранжер толиких села и беседа. Зна. он, дакле, шта је то Српство и родољубље, а од како се зна, исповеда се за члана српске омладине и „народњачке странке", те држи редовно и „народњачке" новине. Него зна Јеша, да споји и практично са лепим. Млад човек је, до душе, и жељан друштва на селу. А време му је, да помишља и на то, како би добро било, да доведе домаћицу у своју кућу. Па то је прилика, као и мало да се боље позна. Попина Јелена... До душе, за госпођу Јелисавету говоре не знам ово оно. Али девојка иеје лоша прилика за сеоскога трговца. Ту је сад и та варошкиња, Даринка. Познао се с њом у недељу, кад су изашли из пркве. Познао се поред Јована. Колико он, . .. а и мати му као пустила у уши. — Иди, синко, — вели, — помешај се и ти мало међу свет. И онако слабо имаш кад посла са себи равнима . .. — Вараш се, мој Бранко, ако мислиш, да код мене није то озбиљна намера, —• надовеза Јован на разговор свој с Бранком, кад их остави млади тржа. — Просто, мени се мој нозив не допада. Ја нисам за адвоката. — Положи све испите најире, ионда ћемо се разговарати, — одговори му Бранко. Јован мало поцрвени, па затрепта очима. Бранко и сам осети, како је оштро то рекао, па не ће ни да му погледи у очи. Али тек опет дода:

— Па ако онда то учиниш, скинућу ти шешир до земље. Немој да се и на тебе примени оно: Кога мрзи да ради, тај је вечито незадовољан са својим позивом, и зна увек милион разлога да наброји против правца, којим је пошао. Изађе учитељ, па их све позва, да оду у његову собу. — Сад ћу ја децу иустити. Него морам мало и школу отворити, да уђе чиста ваздуха унутра. А можемо тамо баш и учити. Пријатније је ходати на чистом ваздуху. Али женске гони нека радозналост, да завире у собу мушкарца неожењена. Даринка, до душе, мисли, ту је брат, Јован, па, како он хоће. Не ће се, ваљ'да, показати не знам каква. Јелена претрну. Учитељ се на њу тек осврнуо. Али нико не примети њену неприлику, јер сад ево и бележника са благајником, а са бележниковацом иде општински писар. С друге стране дође црквењаков син, колар у селу, са својом сестром, два, мож'да, по најбоља певачка члана у Брајковцу. Он обично држи леву певницу, а учитељ десну. Она води опет све певачице у Брајковцу, па зна и црквене скоро као и брат јој. И тако се искупило прилично друштванце за певачки збор. Све то учитељ иокупио и наговорио, да се здруже. Одоше у учитељеву собу. Највише се обрадова тому баш Јован. У прочељу између оба прозора виси у учитељевој соби лик Бранка Радичевића. Учитељ га већ набавио, уоквирио и украсио њим собу. Али то је и једина слика у целој соби. Уза зид је постеља и на њој виолина. Насред собе сто, и по њему разбацано то књига, то хартија, мастионица, пера, истрињена дувана, палидрвца и тако даље. У углу поред пећи пар ципела, а о зиду висе о клинцима једне чакшире, стари шешир и зимски капут. Иначе јако упада у очи празноћа и неред, каквога воле млади нежењени. Мушкарци понудише женскима оне две столице, што се зблизниле у учитељевој соби; а од њих неки поседали на одар, други стоје. — Треба да оженимо овога нашега учитеља! примети госпођа бележниковица, или што је наишла на таки неред, или што је ту Јелена, па да је пецне. — Ви сте сретне руке, госпо, — ухвати Дабижић као у шали. — Ја бих вам се радо бацио под окриље. — Гле, гле грчета! — нашали се писар. — Би ли? Од кад се ја окљувам, па —