Стражилово

Б р. 8.

СТРАЖИЛОВО

119

силно пиво. бело и црно вино и све, што рекао онај, осим петролеума. Но он сам, то јест, писар је „уверен, да Србин није за тенористу." Јер „тенор не спада у особине српскога народа, него је то особина јужњака, и то пар екселанс Талијана. Срби су за средње гласове. Бас — ту је, мој брајко, баћушка Рус... Баћушка Рус је сваки рођен басиста. Зарастао у лицу, здепаст, вратат, прсат, плећат, — па то су и грла, .. . мој брајко!" За то благајник ужива, што може да мечи као „Прави Рус!" вели за њега увек писар. Једаред му примети: — „Ваши стари мора да су пореклом из Русије." Благајник укрљешти очима у њега, као да се увери, да ли се овај шали ил' озбиља бенета. — „Окром шале! Шта? Мислите није могуће? Ви, мож'да, и не знате, али у старо време одселило се одавде неколико хиљада српских породица у Р.усију. Побегли, да Вог ме. Додијало им овде гоњење за веру као и у Турској, па се просто одселили у Русију, па тамо населили Нову Србију. Зар ви то не знате? Могу вам дати, па да читате. Па ја мислим, мож'да се која породица вратила опет из Русије у Фрушку Гору. Ставимо ипотезу — мож'да баш ваша. Гле, мај, зар то није могуће ? А по Дарвиновој теорији потомци наслеђују особине својих предака." Ма колико да писар важи у Брајковцу као ишчитана глава, ипак не мога бележник да се том приликом одржи, а да не примети, било што не трпи толико разметање свога потчињенога, било да тек, гато у Брајковцу кажу, „избаци": — „Кад је тај Дарвин измислио, и да је човек постао од мајмуна, може ко исто тако измислити, да. је постао од медведа. Судећи по нашем писару, имаће право Дарвин; а ону другу теорију лако је доказати по Брајковачком благајнику." Начелник, стари пензионирац, који се десио том приликом у друштву „код разбијене канте", мало не пуче од смеха. Општински благајник помислио на то, да и писар збија само шалу с њим, те скочи на њега. И да не беше ту начелника и бележника, би „медвед угњавио мајмуна." Тако приповедаше доцније сам бележник у Руми „код орла". „У мало", каже, „не угњави руски медвед талијанског мајмуна, да се не нађе нас неколико људи." Од то доба пази писар добро, како ће изводити своје теорије и стављати ипотезе. Па му данас не паде на ум ни да се смеје, када благајник ноче урлати разне гласове, поводећи се за учитељевом виолином. Али кад бележниковица закрешта, не мога да одушевљено не примети:

— Диван алт, милостива! Диван алт! Са женскињама је ликовођа имао највише посла, особито са Јеленом. Стао учитељ спрам ње, да, бојаги, јогледа и њен глас, а озбиљан, ни да брком мигне. Јелена се стисла, па не пушта гласа. Нре би у овај пар бризнула у плач. — Госпођице, молим вас, мало јаче,... слободније, — храбри је Енежевић. Она погледа у њега. Очи јој се насмешише. А из грла се оте неки клик — ни налик на онај глас, што јој га он показује на жици. Бранко се баш разговарао с Даринком. Јован прешао бележниковици, па се упустио у разговор Она га кори, што је само једаред био код ње, од како је дошао од горе. Он се опет извињава, да још неје доспевао, али не ће више пропустити. Писар мотри свакога, како пева, као човек, који хоће све да разумева; па је мотрио и Јелену. Благајник седи, па посматра све око себе. Мала Зорка, како стала у један угао, као да се закопала. Само да јој не би ко рекао, да ту нема за њу места! Млади трговац се окљува, како би и он прешао у разговор с Бранком и Даринком, да се и он „помеша међу свет", док су му сви остали иначе обични и свакидашњи; па се врзе око њих двоје и кечи им сваку реч. Колар са својом сестром сгоји до зида. Иа чак се и њих двоје тргоше, како попина Јелена врисну. А коларевој сестри оте се, Бог ме, у шаку и једно: „Хи!" И остали сви погледаше онамо. Ако клик Јеленин и неје био по оној ноти, коју је млади учитељ навио на својој виолини, нознао је ипак, да је одјекнуо с оне жице, коју је навио синоћ у Јеленину срцу оним својим понашањем. — Добро је, — рече и потајно се насмехну. А Јелени одлану. Но је поли румен до иза ушију, кад примети, како се сви окренули њојзи. Бележниковичину оку неје се отела та њена забуна ни учитељев осмех, па намигну на Јована. — Ту ће бити сватова! — пришану му с нуним уверењем, кад уграбила прилику. — Не верујем, — одговори Јован. — Зар ви ништа не знате? — Шта? Бележниковица га погледа, као да му не верује. Вели: — Зна цео комшилук, само не зна поп Стеван и ви; а и ношиница је већ омирисала.