Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

139

нов пусте га преда њ. Неверник приступи и пригнувши као да пољуби узенђије конћареве, трже нозк и прободе цара Мурата. Неверника тога ту посеку, Бајазита прогласе за цара а Јакуба Челебију дозову под шатор, где је положено тело Муратово, и ту га удаве. Случајно би ухваћен и кнез Лазар са сином својим и обојицу ту убију. То је било годишта 791. Хеџре= 1389. од р. X. Тако завршује Нешрија, турски повесник из почетка XVI. века, повест о боју на Косову. И ето како смо без посредништва и тумачења и додавааа Пантиних брзо били готови с Нешријем, — а да смо морали и даље у повести о самом боју пазити и на оно, што је г. Панта по Нешрију написао и нацифрао, не би били готови ни до наших белих поклада ни до турскога поста рамазана! Мислио сам, надао сам се, изгледао сам, чекао сам и баш сам се начекао, све једнако мислећи, да ће ми се послати од Константинопоља или из Стамбола а старога Цариграда српски извод из Садудинове повести о боју на Косову. Но до данас не добих те повести никако! Није да нисам баш ништа добио из Цариграда; добио сам нешто и стигао ми је фршлогић један преко Трста и Ирига, — но шта мислите, драги, дражајши, драгашевићи, та ви Карасрби, иначе Бугари, што пишете оне карапосланице аА оТзасигоа У1ге8, шта мислите и би л' се могли досетити, тпта је било у том фршлогићу, послатом ми преко Трста и Ирига баш из Цариграда? Знам ја, да сте ви, — што сге се скуиили око „Нове Уставности", које је међу тим нестало, и што пигаете оне посланице, —■ мудри, промућурни, досетљиви и виц-касти, да међу вама има добрих историка, ђеографа и топографа и зоолога од сваке руке; но покрај свеколиког вашег вица и ваше досетљивости не би никад досетили се и погодили, па ма колико лупали дебеле ваше бугарске главе једну о другу и све скупа о крајеугални камен те ваше ћорулице у Београду, не би погодили, шта је мени месго ишчекиваног Садудина стигло у фршлогу из Цариграда! Да ће бити у том фршлогу нешто морско — могли сте и ви, ако и јесте Бугари и пореклом од Бдина или Видина, у једном тренутку помислити; но да ће та морска ствар бити баш јегуља — јелте, та немојте се стидити, већ признајте, да се томе „никад, па никад" не би досетили! — Дакле место траженог Садудина добио сам из Цариграда нетражених и неочекиваних јегуља! Није л' то, Србине брате и српски сине, грозна иронија! Но шта ћу, кад сам уде среће био и на крају минуле и у почетку ове оминозне 1888.године. Место повести о боју на Косову од најславнијег турског историка из XVI. века, хоџе Садудина — мор-

ских риба, риба господских, сланих, пресланих јегуља! И- шта само да радим с тим сланим јегуљама ? И шта ће мени јегуље, кад не знам ни како се једу оне: да ли пресне са зејтином и сирћетом, или пржене, или обарене па са пиринчом, онако, као што то г. Панта кусати милује? Ја се ето опет љутим и од љутине грко сам се насмешио, кад сам видио, чим ме је само изненадио озбиљни пријатељ мој из Дариграда. Ја се љугим, а шта они тамо, та они момци од Видина и писци оних посланица, раде? Они пљуцкају; њима вода цури на. уста, те за то пљуцкају. А зашт' им цури вода и зашто пљуцкају они ? Не, не, не може бити! У један мах помислио сам на ту момчад бугарску у Београду и стао сам се домишљати, да нису ти дебелоглави Бугарчићи творци оне грозне ироније, да није то пошиљање јегуља преко Цариграда, Трста и Ирига у Гргетег њихово масло ? Но пљуцкање и та силна вода, што цури из уста бугарској дружиници тој, та вода најбоља је сведоџба и то пљуцкање је невољни али ипак непобитни доказ и аргуменат аЛ ћоттет, да пошиљка та није бугарско масло. Они су у том невини, а иронију је случај створио. Но случај ћт, случај ћег, мени те слане јегуље не требају и шта да ми због тричавих тих морских риба још и Бугари завиде, као што ми позавидеше због њих два моја стара пријатеља, оба трбушаста и велика гурмана, а комшије тим Бугарима у Београду, и који често допаркивају у Београд, који ми не само позавидеше због тих јегуља, већ ме још онако пријатељски сложно и исмејаше, што не знам, како се једу те јегуље и не умем ценити ту слану посластицу, која тако апетит дражи. На част им — не тима пријатељским гурманима, већ оним непријатељским Бугарима, што пљуцкају и пљуцкајући бледе, зелене и чекају на прилику, да ми се освете због г. Панте. На част њима, осветницима Пантиним — ако то јест г. Панта није сам свој осветитељ и писац епистола од оћзигоз У1ГС8, — и ја им стављам све мени из Цариграда место Садудинове повести о боју на Косову припослане јегуље, осим једне 'једине пробе ради потрошене, на расположење: нек заповедају и нека кажу, коме и у коју ма'лу да их оправим. Но ако је Панта сам свој осветитељ и ако главом г. Панта пише, и ако је он најпре понудио г. Владану ђорђевићу те дивотне епистоле за „Отаџбину" но, бивши од г. Владана одбијен, склонио се под сен „Нове Уставности", онда ово моје расположење не важи, јер Панти не дам и не бих дао ништа; њему ни сичана не бих дао, па му не дам ни јегуља, ма колико он пишман био на морске јегуље, те историчке, знамените јегуље. Нанти не дам а његовим осветницима