Стражилово

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

ето дајем. А знашли, Србине и српскн сине, загато тим дрним Вугарима дајем или на располозкење стављам те цариградске јегуље? Не за то, гато бих их жалио и гато не бих од жалости и даље могао гледати, како им једнако цури вода на уста те једнако морају да пљуцкају, већ за то, да им запушим уста. Ти, Србине и српски сине, може бити да ниси читао, или ако си и читао, зацело си превидио оно место у првој егшстоли тих Београдских Бугара, гатампаној у 5. броју „Нове Уставности" од 10. јануара 1880., где се помиње моје „гаироко господство, здрави зуби и јаке вилице. " Чујепх море. Јоване, имењаче мој — та не ти Бошковићу Јоване-Јогака, и не ти Живановићу Јоване-Јовице; и не ти Павловићу Јоване-Јово, и ти не, други Павловићу, Павловићу Иване, обрано моја негдагања! — већ чујеш ли ти докторе, песниче у Бечу, та Киш-Јаношу, о ком је неки дан почео брата наш и господин Јагаа у својим мемоарима причати; та зар не чујеш, мој по имену брате, шта та безобразна бугарска чељад у Београду у „Новој Уставности" бронзука? Или ако чујеш, што ћутига, кад ти најбоље знаш, какви су моји зуби и какве вилице? Та ти би најлакгае — једним потезом, једним стихом и од стика могао зачепити уста тој злобној и „возненавид г ћвгаој мене туне" — бугарској чељади у Београду, да не клепећу и не клеветају и да не говоре вслк зол глагол, а све само Паити за љубав и у атар угледа Пантиног међу Бугарима у Београду. „Је л' теби зато певање дато," да само децу забављаш и да за децу пигаеш? Ал гата ја зборим! Та сведоџба твоја шта би меии помогла ? Зуби моји већ на ново не израстоше! Сведоцбом дакле твојом мени не би помогао а себи би могао шкодити и ненавист гдекојих Београдских либерала навући. Седи дакле с миром, ћути, чини се, да ниси чуо оне злобне клевете и да си пречуо овај мој срдоболни вапај и дозив, једном речи не сведочи и не дај славе истини! Бугари су оно изрекли и сад цео бугарски свет зна за моје „гаироко господство, за моје здраве зубе и јаке вилице", те бар зна, какав је тај „бумбарасти" Руварац, који толико и тако несмиљено напада иа њиховога г. Панту, велики прождрљивац, бонниван и деканчина — и како ја радо, тако радо дочекујем госте, да не знам где да им места нађем. Кад се сада то бугарско знање и казивање о мени, о мојим зубима, о мом бонвиванству и гостољубљу испореди са оним, што јест и што сви и тамогањи и овдешњи Јовани и Ивани знају о тим садашњим мојим зубима и о ваздашњем гостољубљу моме, показаће се велики контраст, а шта је и на што нас наводи контраст међу оним, гато јесте, и оним, гато Београдски Бугари блебећу, то нека тим Бугарима

кажу тамогањи велики а мали појетичари; а ја им о том прелекције давати „и њихово неуметно бугарско знање, лишено логичне вештине" бистрити нећу. И што то нећу с једне, а опет гато хоћу с друге стране, да им запугаим уста, ето зато им и поклањам оне мени из Цариграда послане и намењене јегуље, само да не би поводом тих јегуља могли измислити, казати и уверити бугарски свет, да сам ја појео те јегуље, да сам их наручио чак из Цариграда, да на нашој трпези мора бити увек таквих пикантних јестива и закусака: сланих јегуља, сардела или бар чикова, и да ја све то заливам „многољетним радованцем" и јаким као гром „танцошем", једном речи да сам не само велики гурман и прождрљивац већ и древни пијанац и оно, што иде уз пијанство, и пошто сам такав, да све оно, што сам написао о Панти, односно о вредпости историја и прича Пантиних, не вреди ништа; и да Суботићева „елгоска страна горовита" није постала од Рајићевог Елгоса а овај опет од Бранковићевог Емоса=Наети8-а, већ даиза Елгоска треба да стоји запета, и да је то супстантив а не адјектив и да Елгоска долази од „ велгосгка " и да се најире тако звала страна та, после да је елиминовано т, те постало велгоска, и најпосле да је „у дугом низу година отпало с преда оно в и тако да је напослетку постало Елгоска; али и то „напослетку" да је куд камо било пре иего што се Суботић родио, да се растворило у пару и да је нестало и тога напоконог имена — те —• од кога је бога вам, ви црни Бугари и Подбалканци, дознао покојни Суботић за то име, за ту Елгоску, која је постала од Елгостка а Елгостка од велгостка? И кога је хтео исмејати г. Панта, или ако није Бугарин Панта већ су други Бугари и једномигпљеници Пантини писали ону епистолу у „Новој Уставности", кога су они исмејати хтели том својом епистолом? — Но „ас! ас4а" и с Пантом и с Пантиним лепим друштвом! И да се бар нисам освртао на Цариград и ишчекивао Садудинову повест о боју на Косову из Цариграда! Та где бих ја данас био, а са мном где би и ви, српски синци у Грацу, данас били! Давно и давно био бих готов ја са овом расправом о кнезу Лазару, и ти, Градачка омладино, не би морала и сада још држати и од уста евој.их откидати претплату за „Стражилово." „Не уздајте се у кнежеве и у дипломате"! Но ја сам се иоуздао у дипломате те сам се ето и сам уверио да „ вб нихб н']'»стб спасенил"! —И гато сам се преварио у очекивању, ни по јада, али што сам, чекајући на Садудина из Цариграда а гоњен из Новог Сада, да шиљем „продужење", морао испунити „продужење" то којечим, — те извијати и развлачити, те поново се свађати с Пантом, и поново се