Стражилово

Б р . 9.

СТРАЖИЛОВО

143

Све друге пишчеве жеље, да се дигне још више школа и да се може да однегује хиљадама ваљаних учитеља, делимо и ми. Наша је жеља такођер, да се једном у Београду отвори народни универзитет, где ће се решавати проблеми живота онако, како је за наш народ најприкладније. Наука, ма да носи интернацијоналан карактер као нешто апстрактно, за нас неће никада вредити, догод се не нрицепи уз наше прилике. Ако сад свему смета партиска борба, она не ће вечито трајати. Њени су дани готови, чим се издвоји и сатре оно, што није за повољан живот; па кад престане, не ће проћи без благотворна утицаја на просвету. У 70. свесци јавио се нов приповедач, с именом Јабланић и с причом: ,,Оно ће јор/со сунце ироказати." И самом уреднику упала је у очи та приповетка као ирви иокушај приповедачев, па је упозорио и читаоце на н>. Збиља, нађе се и критичар један, па је у „Одјеку" (бр. 13.) обратио пажњу на новог приповедача. Критичар тај мисли, данеможе Јабланића још назвати озбиљски приповедаче.ч, што је „употребио индиректан начин причања", па тај начин „није ни најмање прожман приповедачким тоном", и захтева, да приповедач мора имати још „субјективну пропратницу, која се састоји у философској студији", и што не зна интерпункцију. Те безазлене примедбе изазвале су, као што читамо на корицама друге овде (71.) свеске у отвореном писму уредникову, у приповедача новајлије таку срџбу, да је захтевао од уредника, нека га узме у заштиту од таквих критичара, иначе ће му отказати љубав. (Сироти уредници!) А уредник „Отаџбине" нема куд ни камо, већ штампа у отвореном писму — песму немачкога песника Шамиса, која (чудновато!) има—исти натпис као и Јабланићева прича (Г>1е 8оппе 1зпп§*; ев ап <1еп Та§), па се слааге и у неким ситницама. Уредник „От." јако пребацује Јабланићу, (а то је исеудоним Ивана Навловића, секретара мин. просвете, а у књижевности познат је као истраживач историчких наших питања), као да је учинио овде атентат на туђу својину. Павловић се на дугачко и на широко брани у „Виделу", да прича његова није плагијат, да он не зна, ни да постоји какав Шамисо, да је прича његова збиља истинита, као што је он назвао, и да ју је чуо збиља од свога оца, чак се потрудио, да се и у Шабачком суду потраже акта о оном догађају. Или је то истина, што Павловић вели, или је истина, што уредник „Отаџбине" сумња, то је са свим све једно; то јест, да ли је прича „Оно ће јарко сунце проказати" збиља истинита прича, као што тврди њен писац, или је за њу позајмљена мисао из песме Шамисовљеве ГЛе 8оппе Јјгт^ ев ап с1еп Та^, као што уредник „Отаџбине" (и више него само)

сумња, ми не питамо. Ми о Јабланићу каО о новајлији приповедачу имамо исто оно мњење, које смо имали и пре откровења „онога професора" у некаквој „гаколској читанци", када смо прочитали причу у „Отаџбини." „Један истоветни сиже могу њих десетина употребити, па опет на разне начине," каже, ето, баш и у истој (71.) свесци један критичар. И то је давно већ доказано и оправдано. Питање о плагијату је решено и то баш у корист приповедачеву: илагијат није. А да ли је Јабланић заслужио пажњу као приповедач са ирвим покушајем» својим? Врли уредник „Отаџбине" био је до сада срећан са својим штићеницима. Ми смо уверени, да се не ће покајати, ни што је Јабланића препоручио пажњи читалаца. У томе нас не уздрма ни откровење Шамисовљеве песме. Само ако приповедача не збуни овај први малер. Вл М. Јованови% јавља се овде, рекли би смо, први пут с већом иесмом, еиским сисвом : „Добровољцем Пекако смо доста сиромашни \ вештачким епима. Мажуранић, Утјешеновић, Шапчанин, па и други дадоше нам тек један два ли мања или већа епа. И то, што имамо од врсте песничке, врзе се још увек већином по старој романтици. Није неоправдано, мислимо, када би смо пожелили, да и еп стане на реално земљиште, као што је, у добри час, новија приноветка наша стала. Вл. М. Јовановић се до сада добро држао међу млађим лиридима. Видићемо, какве ће среће бити у већем послу. После „Привиђења" , песме Драг. Ј. МлијЛа, драгога познаника наших читалаца, долази грозна јава српска, — „ Сливница ", чланци Вл Ђорђеви&а. Све потанкости, које су овде изнесене, вредне су биле, да се забележе, јер се тако може и сад а доцније доћи до праве истине и, дај Боже, до поуке. Од колико је важности у опште и по Србе на по се железничка пруга провучена кроз Србију, показују студије од Винтера: „ Каква треба да буде железничка саобраЛајна иолитика Србије ? и Међу оценама ВесниЛ реферише о ЖујовиЛа књизи: „ Прилози за реформу казнених завода." Овом приликом не ће бити с горег да ириметимо, како би добро било, кад би се имена страних учењака и философа, као енглеских, поред посрбљеног иисања, писала још и латиницом онако, као што се пишу, те да тако знамо, о ком је реч. Н. пр. НоЈЉев овде Хобе, а у других и друкчије, па човек мисли, да је и филозоф други! У 71. ночео је изалазити у преводу с руског роман: Ана Каренина " од Лава Толстога. Што поређасмо ту, није све, што има у ове две свеске „Отаџбине." 0 неким предметима можда други пут.