Стражилово

142

СТРАЖИЛОВО

Б р . 9.

Па како су дивно уткани ту безаздени народни обичаји, народни хумор, сујевера, породичне прилике! Како су савршено насликани типови сељачки! Веселиновић је у томе скроз оригиналан. Ако нам ико икада напише збиља роман из српскога сеоскога живота народнога, то ће бити Јанко М. Веселиновић. После „Сељанке" долази продужени разговор уредника „Отаџбине" о иореском иптању, о питању, које је данас на дневном реду у Србији. Хоће се и за то се тражи правичнији разрез порезе. Па како ваља удесити? То се баш овде и расправља. А хоће ли моћи ко пронаћи начин, како да се народу олакгаа и да се норед тога нодмирују државне потребе, камо иде и плаћање великих дугова, идемо, да скоро виднмо. Само да партајска борба не прогута и народ, за кога хоће сви да раде! Јов. МиодраговиИ, проф. у учитељској школи у Нишу, има чланак: „ Шта нам је на дневном реду у иросвети ". Писцу је испало за руком, да се дотакне свију питања, шта ваља радити данас о просвети у Србији, само развлаком мисли а са мање нрецизности, него што бисмо очекивали. Почиње с кућом, с породидом, и каже, како је наше породично васпитање некритично, тамно неосветљено, итд., па препоручује, да се васпитне идеје разносе по народу саветом, делом, књигом и новинама (листовима). Очевима препоручује, да се окану дневне политике и партиске препирке, те оно, колико одатле откину, да употребе за васпитање своје деце. А да ли то помаже? Више, више системе! Пренорученим средствима радили су и други, па са каквим успехом? Спенсер се, ено, жали, какво је васпитање деце у њихових породица: оно је, вели, у телесном, моралном и душевном ужасно непотпуно, а све за то, гато, родитељи не знају како ваља васпитавати. Он каже опет, да инглески очсви воде вигае бриге о доброј пасми коња, оваца, и т. д., и да књиге те врсте само и читају, а књига о васпитању своје деце и не траже, ма да их има тако ваљаних. Ту се види, колико вреди само књига. Па за гато тако? Може бити, да је посао око васпитања много тежи него сви други и са више спреме га ваља радити. А може бити, да је брига за опстанак преча од овога посла; и онда не ће бити неумесно запитати се: није ли политика и партиска препирка, коју очеви у Србији терају, изазвана бага бригом родитељском за оне, за које живе и раде. Нречигаћавањем овога уредиће се и питање гаколско, а од гаколе једино и зависи рагаирење ваљаних васпитних идеја. Па је ли гакола за то удегаена? Лепа је даље мисао у писца, гато тражи оснивање дечјих вртова, забавишта. Пријатељ подмлатка мора зажалити, што тога у нас Срба још нема. Но

писац мисли, ваљада, о томе кадгод више говорити, кад се овде овако тек овлаш дотакао овога питања и није у заслуженој мери истакао његову важност. Ваљада није само за то потребно забавиште, да деца тек нису на улици, ни код куће? Кад узмемо, да васпитање треба да је, донекле, скраћена рекапитулација културног развића једног народа, онда важност тих забавишта упада то већма у очи, гато су овде деца, која имају једну прогалост, гато је у свом душевном развићу морају проћи. Вешта рука знаће ово све извести у корист и на срећу саме деце. И држава треба да помаже остварење оваких школа. Ово би онда била спрема за народну школу, но не само за то народну, гато ће цео народ морати у гаколу, него народну за то, што је удешена по потреби и по особини народној. Васпитање у забавиштима и гаколи треба да одговара објективном животу државном и црквеном. Овако би имали своју школу — народну. Врло је лепо даље, што писац истиче ручни рад у школи. Али из разлога истих, из којих се иште ручни рад у школи, ваља тражити и природнији распоред предмета. То истаћи као питање. Регаавањем овога питања дошло би се и на мисао о одношају основних школа према средњим заводима, гимназијама и рејалкама. За што да није на дневном реду питање о стварању једне школе и природно везивање основних школа са овом ? Кад би истакао потребу везивања основних гакола са средњим заводима, истакао би и нацијоналан основ средњих, и онда би се захтевала реформа средњих гакола у напредном духу. Зар би Србима шкодила народна гимназија ? Така је прва гимназија у Грка и била. Не бисмо ми први данас, били, када бисмо то хтели. Кад бисмо то хтели, решило би се брзо питање, јер је већ зрело, колико сахата треба ком језику дати. Хоће се даље психологија, логика, економија, хигијена и основице социјологије. Етику писац не спомиње, него науку о моралу. А може ли се етика превидити? Ми немамо свога Фихтеа, да нам каже, колико може религија да учини за морал, па за то се и тражи, да се ово споји с науком вере. Али други су у томе нешто више урадили, па. за што да се не користимо тим. Французи уче морал већ у основним школама; па ено се и консервативни Карнери одушевљава за моралну науку у основној школи. Та, она и припада основној школи. А етика, коју, ваљада, не треба само изабрани да уче, пада баш у гимназије, како нас учи, ко смо и шта може још од нас бити. Ето нам врела за идејализам! Ко хоће, у опште, народну школу, не сме то нревидити. А стварање свега другога угледањем на друге без обзира на своје рођене потребе, зове се — крпеж.